1 Дође реч Господња Јони, сину Аматијевом говорећи:
2 Устани, иди у Ниневију град велики, и проповедај против њега, јер изађе злоћа њихова преда ме.
3 А Јона уста да бежи у Тарсис од Господа, и сишав у Јопу нађе лађу која иђаше у Тарсис и платив возарину уђе у њу да отиде с њима у Тарсис од Господа.
4 Али Господ подиже велик ветар на мору, и поста велика бура на мору да мишљаху да ће се разбити лађа.
5 И лађари уплашивши се призиваху сваки свог бога, и бацаху шта беше у лађи у море да би била лакша; а Јона беше сишао на дно лађи, и легав спаваше тврдо.
6 А управитељ од лађе приступи к њему и рече му: Шта ти спаваш! Устани, призивај Бога свог, не би ли нас се опоменуо Бог да не погинемо.
7 Потом рекоше један другом: Ходите, да бацимо жреб да видимо са кога дође на нас ово зло. И бацише жреб, и паде жреб на Јону.
8 Тада му рекоше: Кажи нам зашто дође ово зло на нас; које си радње? И одакле идеш? Из које си земље? И од кога си народа?
9 А он им рече: Јеврејин сам, и бојим се Господа Бога небеског, који је створио море и суву земљу.
10 Тада се врло уплашише људи, и рекоше му: Шта си учинио? Јер дознаше људи да бежи од Господа, јер им он каза.
11 И рекоше му: Шта ћемо чинити с тобом, да би нам море утолило? Јер бура на мору биваше све већа.
12 А он им рече: Узмите ме и баците ме у море, и море ће вам утолити, јер видим да је с мене дошла на вас ова велика бура.
13 А људи стадоше веслати да би дошли ка крају; али не могаху, јер им бура на мору биваше све већа.
14 Тада призваше Господа и рекоше: Молимо Ти се, Господе, да не погинемо ради душе овог човека, и немој метнути на нас крв праву, јер Ти, Господе, чиниш како хоћеш.
15 Потом узеше Јону и бацише га у море, и преста бура на мору.
16 Тада се побојаше они људи Господа врло, и принесоше жртву Господу и учинише завете.
17 Али Господ заповеди, те велика риба прогута Јону; и Јона би у трбуху рибљем три дана и три ноћи.
1 И замоли се Јона Господу Богу свом из трбуха рибљег,
2 И рече: Завапих у невољи својој ка Господу, и услиши ме; из утробе гробне повиках, и Ти чу глас мој.
3 Јер си ме бацио у дубине, у срце мору, и вода ме оптече; све поплаве Твоје и вали Твоји прелазише преко мене.
4 И рекох: Одбачен сам испред очију Твојих; али ћу још гледати свету цркву Твоју.
5 Оптекоше ме воде до душе, бездана ме опколи, сита омота ми се око главе.
6 Сиђох до крајева горских, преворнице земаљске нада мном су довека; али Ти извади живот мој из јаме, Господе Боже мој.
7 Кад нестајаше душа моја у мени, поменух Господа, и молитва моја дође к Теби, у свету цркву Твоју.
8 Који држе лажне таштине, остављају своју милост.
9 А ја ћу Ти гласом захвалним принети жртву, испунити што сам заветовао; спасење је у Господа.
10 И Господ заповеди риби, те избљува Јону на земљу.
1 И дође реч Господња Јони други пут говорећи:
2 Устани, и иди у Ниневију град велики, и проповедај му оно што ти ја кажем.
3 И устав Јона отиде у Ниневију по речи Господњој; а Ниневија беше град врло велик, три дана хода.
4 И Јона поче ићи по граду један дан хода, и проповеда и рече: Јоште четрдесет дана, па ће Ниневија пропасти.
5 И Ниневљани повероваше Богу, и огласише пост, и обукоше се у кострет од највећег до најмањег.
6 Јер кад дође та реч до цара ниневијског, он уста са свог престола, и скиде са себе своје одело, и обуче се у кострет и седе у пепео.
7 И прогласи се и каза се по Ниневији по заповести царевој и кнезова његових говорећи: Људи и стока, говеда и овце да не окусе ништа, ни да пасу ни да пију воде.
8 Него и људи и стока да се покрију кострећу, и да призивају Бога јако, и да се врати сваки са свог злог пута и од неправде која му је у руку.
9 Ко зна, еда се поврати и раскаје Бог и поврати се од љутог гнева свог, те не изгинемо.
10 И Бог виде дела њихова, где се вратише са злог пута свог; и раскаја се Бог ода зла које рече да им учини, и не учини.
1 А Јони би врло недраго, и расрди се.
2 И помоли се Господу и рече: Господе! Не рекох ли то кад још бејах у својој земљи? Зато хтедох пре побећи у Тарсис; јер знах да си Ти Бог милостив и жалостив, спор на гнев и обилан милосрђем и кајеш се ода зла.
3 Сада Господе, узми душу моју од мене, јер ми је боље умрети него живети.
4 А Господ рече: Је ли добро што се срдиш?
5 И Јона изиђе из града, и седе с истока граду и начини онде колибу, и сеђаше под њом у хладу да види шта ће бити од града.
6 А Господ Бог заповеди, те узрасте тиква над Јоном да му буде сен над главом да му помогне у муци његовој; и Јона се обрадова тикви веома.
7 Потом заповеди Бог, те дође црв у зору сутрадан, и подгризе тикву, те усахну.
8 И кад ограну сунце, посла Бог сув источни ветар; и сунце стаде жећи Јону по глави тако да обамираше и пожеле да умре говорећи: Боље ми је умрети него живети.
9 А Бог рече Јони: Је ли добро што се срдиш тикве ради? А он рече: Добро је што се срдим до смрти.
10 А Господ му рече: Теби је жао тикве, око које се ниси трудио, и које ниси одгајио, него једну ноћ узрасте а другу ноћ пропаде.
11 А мени да не буде жао Ниневије, великог града, у коме има више од сто и двадесет хиљада људи који још не знају шта је десно шта ли лево, и много стоке?