1 Бог који је некада много пута и различитим начином говорио очевима преко пророка, говори и нама у последак дана ових преко сина,
2 Ког постави наследника свему, кроз ког и свет створи.
3 Који будући сјајност славе и обличје бића Његовог, и носећи све у речи силе своје, учинивши собом очишћење греха наших, седе с десне стране престола величине на висини,
4 И толико бољи поста од анђела колико преславније име од њихова доби.
5 Јер коме од анђела рече кад: Син мој ти си, ја те данас родих? И опет: Ја ћу Му бити Отац, и Он ће ми бити Син.
6 И опет уводећи Првороднога у свет говори: и да Му се поклоне сви анђели Божији.
7 Тако и анђелима говори: Који чини анђеле своје духове, и слуге своје пламен огњени.
8 А сину: Престо је Твој, Боже, ва век века; палица је правде палица царства Твог.
9 Омилела Ти је правда, и омрзао си на безакоње: тога ради помаза Те, Боже, Бог Твој уљем радости већма од другова Твојих.
10 И опет: Ти си, Господе, у почетку основао земљу, и небеса су дела руку Твојих:
11 Она ће проћи, а Ти остајеш: и сва ће остарети као хаљина,
12 И савићеш их као хаљину, и измениће се: а Ти си Онај исти, и Твојих година неће нестати.
13 А коме од анђела рече кад: Седи мени с десне стране док положим непријатеље Твоје подножје ногама Твојим?
14 Нису ли сви службени духови који су послани на службу онима који ће наследити спасење?
1 Тога ради ваља нам већма пазити на речи које слушамо, да како не отпаднемо.
2 Јер ако је оно што је говорено преко анђела утврђено, и сваки преступак и оглушак праведну плату примио:
3 Како ћемо побећи на маривши за толико спасење? Које поче Господ проповедати, и они који су чули потврдише међу нама,
4 Кад и Бог посведочи и знацима и чудесима и различитим силама, и Духа Светог раздељивањем по својој вољи.
5 Јер Бог не покори анђелима васиони свет, који иде и о коме говоримо.
6 Али неко посведочи негде говорећи: Шта је човек да га се опоменеш, или син човечији да га обиђеш?
7 Умалио си га малим нечим од анђела, славом и части венчао си га, и поставио си га над делима руку својих:
8 Све си покорио под ноге Његове. А кад Му покори све, ништа не остави Њему непокорено; али сад још не видимо да Му је све покорено.
9 А умањеног малим чим од анђела видимо Исуса, који је за смрт што поднесе венчан славом и части, да би по благодати Божијој за све окусио смрт.
10 Јер приликоваше Њему за ког је све и кроз ког је све, који доведе многе синове у славу, да доврши Поглавара спасења њиховог страдањем.
11 Јер и Онај који освећује, и они који се освећују, сви су од Једног; заради тог узрока не стиди се назвати их браћом
12 Говорећи: Објавићу име Твоје браћи својој, и посред цркве запеваћу Те.
13 И опет: Ја ћу се у Њега уздати. И опет: Ево ја и деца моја коју ми је дао Бог.
14 Будући, пак, да деца имају тело и крв, тако и Он узе део у томе, да смрћу сатре оног који има државу смрти, то јест ђавола;
15 И да избави оне који год од страха смрти у свему животу бише робови.
16 Јер се заиста не примају анђели, него се прима семе Авраамово.
17 Зато беше дужан у свему да буде као браћа, да буде милостив и веран поглавар свештенички пред Богом, да очисти грехе народне.
18 Јер у чему пострада и искушан би у ономе може помоћи и онима који се искушавају.
1 Зато, браћо света, заједничари звања небеског, познајте посланика и владику, ког ми признајемо, Исуса Христа,
2 Који је веран Ономе који га створи, као и Мојсије у свему дому његовом.
3 Јер Овај поста толико достојан веће части од Мојсија, колико већу од дома част има онај који га је начинио.
4 Јер сваки дом треба неко да начини; а ко је све створио оно је Бог.
5 И Мојсије дакле беше веран у свему дому његовом, као слуга, за сведочанство оног што је требало да се говори.
6 Али је Христос као син у дому свом: ког смо дом ми, ако слободу и славу наде до краја тврдо одржимо.
7 Зато, као што говори Дух Свети: Данас ако глас Његов чујете,
8 Не будите дрвенастих срца, као кад се прогневисте у дане напасти у пустињи,
9 Где ме искушаше очеви ваши, искушаше ме, и гледаше дела моја четрдесет година.
10 Тога ради расрдих се на тај род, и рекох: Једнако се мету у срцима, али они не познаше путеве моје;
11 Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој.
12 Гледајте, браћо, да не буде кад у коме од вас зло срце неверства да одступи од Бога Живога;
13 Него се утешавајте сваки дан, докле се данас говори, да који од вас не одрвени од преваре греховне;
14 Јер постадосмо заједничари Христу, само ако како смо почели у Њему бити до краја тврдо одржимо;
15 Докле се говори: Данас, ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца, као кад се прогневисте.
16 Јер неки чувши прогневише се, али не сви који изиђоше из Мисира с Мојсијем.
17 А на које мрзи четрдесет година? Није ли на оне који сагрешише, који оставише кости у пустињи?
18 А којима се закле да неће ући у покој Његов, него онима који не хтеше да верују?
19 И видимо да не могоше ући за неверство.
1 Да се бојимо, дакле, да како док је још остављено обећање да се улази у покој Његов, не закасни који од вас.
2 Јер је нама објављено као и онима; али онима не помаже чувена реч, јер не вероваше они који чуше.
3 Јер ми који веровасмо улазимо у покој, као што рече: Зато се заклех у гневу свом да неће ући у покој мој, ако су дела и била готова од постања света.
4 Јер негде рече за седми дан овако: и почину Бог у дан седми од свих дела својих.
5 И на овом месту опет: Неће ући у покој мој.
6 Будући, пак, да неки имају да уђу у њега, и они којима је најпре јављено не уђоше за непослушање;
7 Опет одреди један дан, данас, говорећи у Давиду по толиком времену, као што се пре каза: Данас ако глас Његов чујете, не будите дрвенастих срца.
8 Јер да је Исус оне довео у покој, не би за други дан говорио потом.
9 Дакле је остављено још почивање народу Божијем.
10 Јер који уђе у покој Његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.
11 Да се постарамо, дакле, ући у тај покој, да не упадне ко у ону исту гатку неверства.
12 Јер је жива реч Божија, и јака, и оштрија од сваког мача оштрог с обе стране, и пролази тја до растављања и душе и духа, и зглавака и мозга, и суди мислима и помислима срца.
13 И нема твари непознате пред Њиме, него је све голо и откривено пред очима Оног коме говоримо.
14 Имајући, дакле, великог Поглавара свештеничког, који је прошао небеса, Исуса сина Божијег, да се држимо признања.
15 Јер немамо Поглавара свештеничког који не може пострадати с нашим слабостима, него који је у свачему искушан као и ми, осим греха.
16 Да приступимо, дакле, слободно к престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат за време кад нам затреба помоћ.
1 Јер сваки поглавар свештенички који се из људи узима, за људе се поставља на службу к Богу, да приноси даре и жртве за грехе,
2 Који може пострадати с онима који не знају и залазе; јер је и он под слабошћу.
3 И зато је дужан како за народне тако и за своје грехе приносити.
4 И нико сам себи не даје части, него који је позван од Бога, као и Арон.
5 Тако и Христос не прослави сам себе да буде поглавар свештенички, него Онај који Му рече: Ти си мој син, ја Те данас родих.
6 Као што и на другом месту говори: Ти си свештеник вавек по реду Мелхиседековом.
7 Он у дане тела свог мољења и молитве к Ономе који Га може избавити од смрти с виком великом и са сузама приношаше, и би утешен по својој побожности.
8 Иако и беше Син Божји, али од оног што пострада научи се послушању.
9 И свршивши све, постаде свима који Га послушаше узрок спасења вечног.
10 И би наречен од Бога поглавар свештенички по реду Мелхиседековом.
11 За ког бисмо вам имали много говорити што је тешко исказати; јер сте постали слаби на слушању.
12 Јер ви који би ваљало да сте учитељи по годинама, опет потребујете да учите које су прва слова речи Божије; и постадосте да требате млека, а не јаке хране.
13 Јер који се год храни млеком, не разуме речи правде, јер је дете.
14 А савршених је тврда храна, који имају осећања дугим учењем обучена за разликовање и добра и зла.
1 Зато да оставимо почетак Христове науке и да се дамо на савршенство: да не постављамо опет темеља покајања од мртвих дела, и вере у Бога,
2 Науке крштења, и стављања руку, и васкрсења мртвих, и суда вечног.
3 И ово ћемо учинити ако Бог допусти.
4 Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дар небески, постали заједничари Духа Светог,
5 И окусили добру реч Божју, и силу оног света, и отпали,
6 Опет обновити на покајање, јер сами себи наново распињу и руже сина Божијег.
7 Јер земља која пије дажд што често на њу пада, и која рађа поврће добро онима који је раде, прима благослов од Бога;
8 А која износи трње и чичак, непотребна је и клетве близу, која се најпосле сажеже.
9 Али од вас, љубазни, надамо се бољем и шта се држи спасења, ако и говоримо тако.
10 Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и труд љубави коју показасте у име Његово, послуживши светима и служећи.
11 Али желимо да сваки од вас покаже то исто старање да се нада одржи тврдо до самог краја;
12 Да не будете лениви, него да се угледате на оне који вером и трпљењем добијају обећања.
13 Јер кад Бог Авраму обећа, не имајући ничим већим да се закуне, закле се собом,
14 Говорећи: Заиста благосиљајући благословићу те, и умножавајући умножићу те.
15 И тако трпећи дуго, доби обећање.
16 Јер се људи већим куну, и свакој њиховој свађи свршетак је заклетва за потврђење.
17 Зато и Бог кад хтеде наследницима обећања обилније да покаже тврђу завета свог, учини посредника клетву:
18 Да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали јаку утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која нам је дана,
19 Који имамо као тврд и поуздан ленгер душе, који улази и за најдаље завесе,
20 Где Исус уђе напред за нас, поставши поглавар свештенички довека по реду Мелхиседековом.
1 Јер овај Мелхиседек беше цар салимски, свештеник Бога Највишег, који срете Авраама кад се враћаше с боја царева, и благослови га;
2 Коме и Авраам даде десетак од свега. Прво дакле значи цар правде, потом и цар салимски, то јест цар мира:
3 Без оца, без матере, без рода, не имајући ни почетка данима, ни свршетка животу, а испоређен са сином Божијим, и остаје свештеник довека.
4 Али погледајте колики је овај коме је и Авраам патријарх дао десетак од плена.
5 Истина, и они од синова Левијевих који примише свештенство, имају заповест да узимају по закону десетак од народа, то јест од браће своје, ако су и изишли из бедара Аврамових.
6 Али онај који се не броји од њиховог рода, узе десетак од Авраама, и благослови оног који има обећање.
7 Али без сваког изговора мање благослови веће.
8 И тако овде узимају десетак људи који умиру, а онамо Онај за ког се посведочи да живи.
9 И, да овако кажем, Левије који узе десетак, дао је десетак кроз Авраама:
10 Јер беше још у бедрима очевим кад га срете Мелхиседек.
11 Ако је, дакле, савршенство постало кроз левитско свештенство (јер је народ под њим закон примио), каква је још потреба била говорити да ће други свештеник постати по реду Мелхиседековом, а не по реду Ароновом?
12 Јер, кад се промени свештенство, мора се и закон променити.
13 Јер за кога се ово говори Он је од другог колена, од ког нико не приступи к олтару.
14 Јер је познато да Господ наш од колена Јудина изађе, за које колено Мојсије не говори ништа о свештенству.
15 И још је више познато да ће по реду Мелхиседековом други свештеник постати,
16 Који није постао по закону телесне заповести него по сили живота вечног.
17 Јер сведочи: Ти си свештеник вавек по реду Мелхиседековом.
18 Тако се укида пређашња заповест, што би слаба и залудна.
19 Јер закон није ништа савршио; а постави бољу наду, кроз коју се приближујемо к Богу.
20 И још не без заклетве:
21 Јер они без заклетве посташе свештеници; а Овај са заклетвом кроз Оног који Му говори: Закле се Господ и неће се раскајати: Ти си свештеник вавек по реду Мелхиседековом.
22 Толико бољег завета поста Исус јамац.
23 И они многи бише свештеници, јер им смрт не даде да остану.
24 А Овај, будући да остаје вавек, има вечно свештенство.
25 Зато и може вавек спасти оне који кроза Њ долазе к Богу, кад свагда живи да се може молити за њих.
26 Јер такав нама требаше поглавар свештенички: свет, безазлен, чист, одвојен од грешника, и који је био више небеса;
27 Коме није потребно сваки дан, као свештеницима, најпре за своје грехе жртве приносити, а потом за народне, јер Он ово учини једном, кад себе принесе.
28 Јер закон поставља људе за свештенике који имају слабост; а реч заклетве које је речена по закону, постави сина вавек савршена.
1 А ово је глава од тога што говоримо: имамо таквог Поглавара свештеничког који седи с десне стране престола Величине на небесима;
2 Који је слуга светињама и истинитој скинији, коју начини Господ, а не човек.
3 Јер се сваки поглавар свештенички поставља да приноси даре и жртве; зато ваља да и Овај шта има што ће принети.
4 Јер да је на земљи, не би био свештеник, кад имају свештеници који приносе даре по закону,
5 Који служе обличју и сену небеских ствари, као што би речено Мојсију кад хтеде скинију да начини: Гледај, рече, да начиниш све по прилици која ти је показана на гори.
6 А сад доби бољу службу, као што је и посредник бољег завета, који се на бољим обећањима утврди.
7 Јер да је онај први без мане био, не би се другом тражило места.
8 Јер кудећи их говори: Ево дани иду, говори Господ, и начинићу с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов завет;
9 Не по завету који начиних с очевима њиховим у онај дан кад их узех за руку да их изведем из земље мисирске; јер они не осташе у завету мом, и ја не марих за њих, говори Господ.
10 Јер је ово завет који ћу начинити с домом Израиљевим после оних дана, говори Господ: даћу законе своје у мисли њихове, и на срцима њиховим написаћу их, и бићу им Бог, и они ће бити мени народ.
11 И ниједан неће учити свог ближњег, и ниједан брата свог, говорећи: Познај Господа; јер ће ме сви познати од малог до великог међу њима.
12 Јер ћу бити милостив неправдама њиховим, и грехе њихове и безакоња њихова нећу више спомињати.
13 А кад вели: нов завет, први начини ветхим; а шта је ветхо и остарело, близу је краја.
1 Тако и први завет имаше правду богомољства и светињу земаљску.
2 Јер скинија беше начињена прва, у којој беше свећњак и трпеза и постављени хлебови, што се зове светиња.
3 А за другим завесом беше скинија, која се зове светиња над светињама,
4 Која имаше златну кадионицу, и ковчег завета окован свуда златом, у коме беше златан суд с маном, и палица Аронова, која се беше омладила, и плоче завета.
5 А више њега беху херувими славе, који осењаваху олтар; о чему се не може сад говорити редом.
6 А кад ово беше тако уређено, улажаху свештеници свагда у прву скинију и савршиваху службу Божију.
7 А у другу улажаше једном у години сам поглавар свештенички, не без крви, коју приноси за себе и за народна незнања.
8 Овим показиваше Дух Свети да се још није отворио пут светих, докле прва скинија стоји;
9 Која остаде прилика за садашње време, у које се приносе дари и жртве, и не могу да се сврше по савести оног који служи.
10 Осим у јелима и пићима, и различном умивању и правдању тела, које је постављено до времена поправљења.
11 Али дошавши Христос, поглавар свештенички добара која ће доћи, кроз бољу и савршенију скинију, која није руком грађена, то јест, није овог створења,
12 Ни с крвљу јарчијом, нити телећом, него кроз своју крв уђе једном у светињу, и нађе вечни откуп.
13 Јер ако крв јунчија и јарчија, и пепео јуничин, покропивши њом опогањене, освећује на телесну чистоту;
14 А камоли неће крв Христа, који Духом Светим себе принесе без кривице Богу, очистити савест нашу од мртвих дела, да служимо Богу Живом и Истинитом?
15 И зато је новом завету посредник, да кроз смрт, која би за откуп од преступака у првом завету, обећање вечног наследства приме звани.
16 Јер где је завет ваља да буде и смрт оног који чини завет.
17 Јер је завет по смрти потврђен: будући да нема никакве силе док је жив онај који га је начинио.
18 Јер ни први није утврђен без крви.
19 Јер кад Мојсије изговори све заповести по закону свом народу, онда узе крви јарчије и телеће, с водом и вуном црвеном и исопом, те покропи и књигу и сав народ.
20 Говорећи: Ово је крв завета који Бог начини с вама.
21 А тако и скинију и све судове службене покропи крвљу.
22 И готово све се крвљу чисти по закону, и без проливања крви не бива опроштење.
23 Тако је требало да се обличја небеских овима чисте, а сама небеска бољим жртвама од ових.
24 Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је прилика праве, него у само небо, да се покаже сад пред лицем Божијим за нас;
25 Нити да много пута приноси себе, као што поглавар свештенички улази у светињу сваке године с крвљу туђом:
26 Иначе би Он морао много пута страдати од постања света; а сад једном на свршетку века јави се да својом жртвом сатре грех.
27 И као што је људима одређено једном умрети, а потом суд:
28 Тако се и Христос једном принесе, да узме многих грехе; а другом ће се јавити без греха на спасење онима који Га чекају.
1 Јер закон имајући сен добара која ће доћи, а не само обличје ствари, не може никада савршити оне који приступају сваке године и приносе оне исте жртве.
2 Иначе би престале приносити се, кад они који служе не би више имали никакву савест за грехе, кад се једном очисте;
3 Него се њима сваке године чини спомен за грехе.
4 Јер крв јунчија и јарчија не може узети грехе.
5 Зато, улазећи у свет говори: Жртава и дарова ниси хтео, али си ми тело приправио.
6 Жртве и прилози за грех нису Ти били угодни.
7 Тада рекох: Ево дођох, у почетку књиге писано је за мене, да учиним вољу Твоју, Боже.
8 И више казавши: Прилога и приноса и жртава, и жртава за грехе ниси хтео, нити су Ти били угодни, што се по закону приносе;
9 Тада рече: Ево дођох да учиним вољу Твоју, Боже. Укида прво да постави друго.
10 По којој смо вољи ми освећени приносом тела Исуса Христа једном.
11 И сваки свештеник стоји сваки дан служећи и једне жртве много пута приносећи које никад не могу узети грехе.
12 А Он принесавши једину жртву за грехе седи свагда с десне стране Богу.
13 Чекајући даље док се положе непријатељи Његови подножје ногама Његовим.
14 Јер једним приносом савршио је вавек оне који бивају освећени.
15 А сведочи нам и Дух Свети; јер као што је напред казано:
16 Ово је завет који ћу начинити с њима после оних дана, говори Господ: Даћу законе своје у срца њихова, и у мислима њиховим написаћу их;
17 И грехе њихове и безакоња њихова нећу више спомињати.
18 А где је опроштење ових онде више нема прилога за грехе.
19 Имајући, дакле, слободу, браћо, улазити у светињу крвљу Исуса Христа, путем новим и живим.
20 Који нам је обновио заветом, то јест телом својим,
21 И свештеника великог над домом Божијим:
22 Да приступамо с истиним срцем у пуној вери, очишћени у срцима од зле савести, и умивени по телу водом чистом;
23 Да се држимо тврдо признања наде: јер је веран онај који је обећао;
24 И да разумевамо један другог у подбуњивању к љубави и добрим делима,
25 Не остављајући скупштину своју, као што неки имају обичај, него један другог саветујући, толико већма колико видите да се приближује дан судни.
26 Јер кад ми грешимо намерно, пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе;
27 Него страшно чекање суда, и ревност огња који ће да поједе оне који се супроте.
28 Ко преступи закон Мојсијев, без милости умире код два или три сведока.
29 Колико мислите да ће горе муке заслужити онај који сина Божијег погази, и крв завета којом се освети за погану уздржи, и Духа благодати наружи?
30 Јер знамо Оног који рече: Моја је освета, ја ћу вратити, говори Господ; и опет: Господ ће судити народу свом.
31 Страшно је упасти у руке Бога Живога.
32 Опомињите се, пак, првих дана својих, у које се просветлисте и многу борбу страдања поднесосте,
33 Које поставши гледање са срамота и невоља, а које поставши другови онима који живе тако.
34 Јер се на окове моје сажалисте, и дадосте с радошћу да се разграби ваше имање, знајући да имате себи имање боље и непропадљиво на небесима.
35 Не одбацујте, дакле, слободу своју, која има велику плату.
36 Јер вам је трпљење од потребе да вољу Божију савршивши примите обећање.
37 Јер још мало, врло мало, па ће доћи Онај који треба да дође и неће одоцнити.
38 А праведник живеће од вере; ако ли одступи неће бити по вољи моје душе.
39 А ми, браћо, нисмо од оних који одступају на погибао, него од оних који верују да спасу душе.
1 Вера је, пак, тврдо чекање оног чему се надамо, и доказивање оног што не видимо.
2 Јер у њој стари добише сведочанство.
3 Вером познајемо да је свет речју Божјом свршен, да је све што видимо из ништа постало.
4 Вером принесе Авељ Богу већу жртву него Каин, кроз коју доби сведочанство да је праведник, кад Бог посведочи за даре његове; и кроз њу он мртав још говори.
5 Вером би Енох пренесен да не види смрт; и не нађе се, јер га Бог премести, јер пре него га премести, доби сведочанство да угоди Богу.
6 А без вере није могуће угодити Богу; јер онај који хоће да дође к Богу, ваља да верује да има Бог и да плаћа онима који Га траже.
7 Вером Ноје примивши заповест и побојавши се оног што још не виде, начини ковчег за спасење дома свог, којим осуди сав свет, и поста наследник правде по вери.
8 Вером послуша Авраам кад би позван да изиђе у земљу коју хтеде да прими у наследство, и изиђе не знајући куда иде.
9 Вером дође Авраам у земљу обећану, као у туђу, и у колибама живљаше с Исаком и с Јаковом, сунаследницима обећања тог.
10 Јер чекаше град који има темеље, коме је зидар и Творац Бог.
11 Вером и сама Сара нероткиња прими силу да затрудни и роди преко времена старости; јер држаше за верног Оног који обећа.
12 Зато се и родише од једног, још готово мртвог, као звезде небеске мноштвом, и као небројени песак покрај мора.
13 У вери помреше сви ови не примивши обећања, него га видевши издалека, и поклонивши му се, и признавши да су гости и дошљаци на земљи.
14 Јер који тако говоре показују да траже отачанство.
15 И да би се они опоменули оног из ког изиђоше, имали би време да се врате.
16 Али сад боље желе, то јест небеско. Зато се Бог не стиди њих назвати се Бог њихов; јер им приправи град.
17 Вером приведе Авраам Исака кад би кушан, и јединороднога приношаше, пошто беше примио обећање,
18 У коме беше казано: У Исаку назваће ти се семе;
19 Помисливши да је Бог кадар и из мртвих васкрснути; зато га и узе за прилику.
20 Вером благослови Исак Јакова и Исава у стварима које ће доћи.
21 Вером благослови Јаков умирући сваког сина Јосифовог, и поклони се врху палице његове.
22 Вером се опомиња Јосиф умирући изласка синова Израиљевих, и заповеда за кости своје.
23 Вером Мојсија, пошто се роди, крише три месеца родитељи његови, јер видеше красно дете, и побојаше се заповести цареве.
24 Вером Мојсије, кад би велики, не хтеде да се назива син кћери Фараонове;
25 И воље страдати с народом Божијим, неголи имати земаљску сладост греха:
26 Државши срамоту Христову за веће богатство од свега блага мисирског; јер гледаше на плату.
27 Вером остави Мисир, не побојавши се љутине цареве; јер се држаше Оног који се не види, као да Га виђаше.
28 Вером учини пасху и пролив крви, да се онај који губљаше прворођене не дотакне до њих.
29 Вером пређоше Црвено Море као по сувој земљи; које и Мисирци окушавши потопише се.
30 Вером падоше зидови јерихонски, кад се обилази око њих седам дана.
31 Вером Раав курва не погибе с неверницима, примивши уходе с миром, и изведавши их другим путем.
32 И шта ћу још да кажем? Јер ми не би достало времена кад бих стао приповедати о Гедеону, и о Вараку и Самсону и Јефтају, о Давиду и Самуилу, и о другим пророцима,
33 Који вером победише царства, учинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,
34 Угасише силу огњену, побегоше од оштрица мача, ојачаше од немоћи, посташе јаки у биткама, растераше војске туђе;
35 Жене примише своје мртве из васкрсења; а други бише побијени, не примивши избављење, да добију боље васкрсење;
36 А други ругање и бој поднесоше, па још и окове и тамнице;
37 Камењем побијени бише, претрвени бише, искушани бише, од мача помреше; идоше у кожусима и у козјим кожама, у сиротињи, у невољи, у срамоти;
38 Којих не беше достојан свет, по пустињама потуцаше се, и по горама и по пећинама и по рупама земаљским.
39 И ови сви добивши сведочанство вером не примише обећања;
40 Јер Бог нешто боље за нас одреди, да не приме без нас савршенства.
1 Зато, дакле, и ми имајући око себе толику гомилу сведока, да одбацимо свако бреме и грех који је за нас прионуо, и с трпљењем да трчимо у битку која нам је одређена,
2 Гледајући на Начелника вере и Свршитеља Исуса, који место одређене себи радости претрпе крст, не марећи за срамоту, и седе с десне стране престола Божијег.
3 Помислите, дакле, на Оног који је такво противљење против себе од грешника поднео, да не ослабе душе ваше и да вам не дотужи.
4 Јер још до крви не дођосте борећи се против греха,
5 И заборависте утеху коју вам говори, као синовима: Сине мој! Не пуштај у немар карања Господња, нити губи воље кад те Он покара;
6 Јер кога љуби Господ оног и кара; а бије сваког сина ког прима.
7 Ако трпите карање, као синовима показује вам се Бог: јер који је син ког отац не кара?
8 Ако ли сте без карања, у коме сви део добише, дакле сте копилад, а не синови.
9 Ако су нам дакле телесни очеви наши карачи, и бојимо их се, како да не слушамо Оца духова, да живимо?
10 Јер они за мало дана, како им угодно беше, караху нас; а Овај на корист, да добијемо део од Његове светиње.
11 Јер свако карање кад бива не чини се да је радост, него жалост; али после даће миран род правде онима који су научени њиме.
12 Зато ослабљене руке и ослабљена колена исправите,
13 И стазе поравните ногама својим, да не сврне шта је хромо, него још да се исцели.
14 Мир имајте и светињу са свима; без овог нико неће видети Господа.
15 Гледајте да ко не остане без благодати Божије: да не узрасте какав корен горчине, и не учини пакост, и тим да се многи не опогане.
16 Да не буде ко курвар или опогањен, као Исав, који је за једно јело дао првородство своје.
17 Јер знате да је и потом, кад хтеде да прими благослов, одбачен; јер покајање не нађе места, ако га и са сузама тражаше.
18 Јер не приступисте ка гори која се може опипати, и огњу разгорелом, облаку, и помрчини и олуји,
19 И трубном гласу, и гласу речи, ког се одрекоше они који чуше, да не чују више речи;
20 Јер не могаху да поднесу оно што се заповедаше: Ако се и звер дотакне до горе, биће камењем убијена.
21 И тако страшно беше оно што се виде да Мојсије рече: Уплашио сам се и дрхћем.
22 Него приступисте к Сионској гори, и ка граду Бога Живога, Јерусалиму небеском, и многим хиљадама анђела,
23 К сабору и цркви првородних који су написани на небесима, и Богу, судији свих, и духовима савршених праведника,
24 И к Исусу, Посреднику завета новог, и крви кропљења, која боље говори неголи Авељева.
25 Али гледајте да се не одрекнете Оног који говори; јер кад они не утекоше који се одрекоше оног који пророковаше на земљи, а камоли ми који се одричемо небеског,
26 Ког глас потресе онда земљу, а сад обећа говорећи; још једном ја ћу потрести не само земљу него и небо.
27 А што вели: још једном, показује да ће се укинути оно што се помиче, као створено, да остане оно што се не помиче.
28 Зато, примајући царство непоколебано, да имамо благодат којом служимо за угодност Богу, с поштовањем и са страхом.
29 Јер је Бог наш огањ који спаљује.
1 Љубав братинска да остане међу вама.
2 Гостољубивости не заборављајте; јер неки не знајући из гостољубивости примише анђеле на конак.
3 Опомињите се сужња као да сте с њима свезани, оних којима се неправда чини као да сте и сами у телу.
4 Женидбу да држе сви у части, и постеља женидбена да буде чиста; а курварима и прељубочинцима судиће Бог.
5 Не будите среброљупци; будите задовољни оним што имате. Јер Он рече: Нећу те оставити, нити ћу од тебе одступити;
6 Тако да смемо говорити: Господ је мој помоћник, и нећу се бојати; шта ће ми учинити човек?
7 Опомињите се својих учитеља који вам казиваше реч Божију; гледајте на свршетак њиховог живљења, и угледајте се на веру њихову.
8 Исус Христос јуче је и данас онај исти и вавек.
9 У науке туђе и различне не пристајте; јер је добро благодаћу утврђивати срца, а не јелима, од којих не имаше користи они који живљаше у њима.
10 Имамо, пак, олтар од ког они не смеју јести који служе скинији.
11 Јер којих животиња крв уноси поглавар свештенички у светињу за грехе, оних се телеса спаљују изван логора.
12 Зато Исус, да освети народ крвљу својом, изван града пострада.
13 Зато дакле да излазимо к Њему изван логора, носећи Његову срамоту.
14 Јер овде немамо града који ће остати, него тражимо онај који ће доћи.
15 Кроз Њега, дакле, да свагда приносимо Богу жртву хвале, то јест плод усана које признају име Његово.
16 А добро чинити и давати милостињу не заборављајте; јер се таквим жртвама угађа Богу.
17 Слушајте учитеље своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше, као који ће дати одговор, да то с радошћу чине, а не уздишући; јер вам ово не помаже.
18 Молите се Богу за нас. Јер се надамо да имамо добру савест, старајући се у свему добро да живимо.
19 А одвише молим чините ово, да бих се пре вратио к вама.
20 А Бог мира, који изведе из мртвих великог Пастира овцама, крвљу завета вечног, Господа нашег Исуса Христа,
21 Да вас саврши у сваком делу добром, да учините вољу Његову, чинећи у вама шта је угодно пред Њиме, кроз Исуса Христа, коме слава ва век века. Амин.
22 Молим вас пак, браћо, примите реч поучења; јер укратко написах и послах вам.
23 Знајте да је отишао наш брат Тимотије, с којим, ако скоро дође, видећу вас.
24 Поздравите све учитеље своје и све свете. Поздрављају вас браћа која су из Талијанске.
25 Благодат са свима вама. Амин.