1 Прву сам ти књигу, Теофиле, написао о свему што је Исус творио и учио од почетка
2 па до дана кад је узет на небо, пошто је Духом светим заповедио апостолима које је изабрао.
3 Овима се по страдању своме показа жив многим истинитим знацима: четрдесет дана јавља им се и говораше им о царству Божјем.
4 И кад се с њима саста, заповеди им да не иду из Јерусалима, него да чекају обећање Очино, "које сте" (,рече,) "чули од мене:
5 Јован је крстио водом, а ви ћете се не дуго после ових дана крстити Духом светим".
6 А сабрани га питаху: Господе, хоћеш ли сад повратити царство Израиљево?
7 Рече им: Није ваше да знате времена или рокове које је Отац одредио својом влашћу,
8 него ћете примити силу кад сиђе свети Дух на вас, и бићете ми сведоци у Јерусалиму, по свој Јудеји и Самарији и све до краја земље.
9 И кад ово рече, пред њиховим се очима подиже, и облак га узе испред очију њихових.
10 И кад гледаху на небо док он иђаше горе, гле, два човека стајаху поред њих у белим хаљинама.
11 Ови рекоше: Људи Галилејци, што стојите и гледате на небо? Овај Исус који се од вас узе на небо, тако ће (опет) доћи као што га видесете да иде на небо.
12 Тада се вратише у Јерусалим с горе која се зове Маслинска и која је близу Јерусалима, један суботни дан хода.
13 И кад уђоше, попеше се у горњу собу где су обично боравили: Петар, Јован, Јаков и Андрија, Филип и Тома, Вартоломеј и Матеј, Јаков Алфејев и Симон Зилот, и Јуда Јаковљев.
14 Ови се сви једнако и једнодушно мољаху Богу са женама и Маријом, матером Исусовом, и с браћом његовом.
15 У те дане уста Петар међу браћом и рече - а беше народа заједно око сто и двадесет душа:
16 Браћо! Морало се испунити писмо што га Дух свети прорече устима Давидовим за Јуду који је био вођа онима што ухватише Исуса.
17 Он се бројао с нама и беше добио део ове службе.
18 Овај стече њиву од плате за грех, али паде стрмоглав, пуче по среди и изасу се сва утроба његова.
19 И дознаше за ово сви становници јерусалимски, тако да се та њива прозва њиховим језиком Акелдамах т.ј. њива крвна.
20 Јер у псалтиру стоји: "Двор његов да буде пуст и да не буде никога ко би живео у њему", и "Службу његову да добије други".
21 Треба, дакле, од људи који су с нама били за све време док с нама беше Господ Исус,
22 почевши од крштења Јованова па до дана кад се узе од нас - да буде с нама сведок ускрса његова један од ових.
23 И поставише двојицу: Јосифа који се звао Варсава, с надимком Јуст, и Матију.
24 И помолише се Богу овако: Ти, Господе, који познајеш срца свих, покажи кога си изабрао од ове двојице,
25 да прими место службе ове и апостолства, што га остави Јуда, да иде на своје место.
26 И бацише коцке за њих, и паде коцка на Матију, и придода се једанаесторици апостола.
1 А кад дође педесети дан, беху сви заједно на једном месту.
2 И уједнапут наста хука с неба као кад дува силан ветар, и напуни сву кућу где су седели.
3 И показаше им се језици као огњени, који се разделише и седе на свакога од њих по један.
4 И сви се напунише Духа светога, и стадоше говорити другим језицима, као што им Дух даваше да говоре.
5 А у Јерусалиму живљаху побожни Јудеји из свакога народа под небом.
6 И кад наста ова хука, скупи се народ и смете се, јер свако од њих слушаше где они говоре његовим језиком.
7 И дивљаху се и чуђаху се говорећи: Гле, зар нису сви ови што говоре Галилејци?
8 Па како ми чујемо сваки свој језик у коме смо се родили:
9 Парћани, Миђани, Еламљани, који смо из Месопотамије, Јудеје и Кападокије, Понта и Азије,
10 Фригије и Памфилије, Египта и крајева ливијских код Кирине, и ми из Рима,
11 Јудеји и проселити, Крићани и Арапи: чујемо их где нашим језицима јављају велика дела Божја.
12 И сви се дивљаху и питаху један другога: Шта ће ово бити?
13 А други се подсмеваху и говораху: Напили су се новога вина.
14 А Петар стаде с једанаесторицом, подиже глас свој и рече им: Јудеји и ви сви који живите у Јерусалиму! Ово знајте, и чујте моје речи!
15 Нису ови, као што ви мислите, пијани, јер је (тек) трећи час дана,
16 него је ово оно што је рекао пророк Јоиљ:
17 "У последње дане, говори Бог, излићу од Духа свога на све људе: и пророковаће синови ваши и кћери ваше; младићи ваши виђаће утваре и старци ваши сниваће снове.
18 Па и на слуге своје и на слушкиње своје излићу у те дане од Духа свога, и пророковаће.
19 Чинићу чудеса на небу горе и знаке на земљи доле: крв, огањ и пушење дима.
20 Сунце ће се претворити у таму и месец у крв, пре него што дође велики и славни дан Господњи.
21 И сваки који призове име Господње, спашће се".
22 Људи Израиљци, чујте ове речи: Исус Назарећанин (беше) човек кога је Бог пред вама потврдио силама, чудесима и знацима што их је Бог преко њега учинио међу вама, као што и сами знате.
23 Овога ви, пошто је по одређеној вољи и промислу Божјем предан, преко руку безаконика на крст приковасте и убисте.
24 Али Бог раздреши смртне болове и подиже га; јер не беше могуће да га смрт држи.
25 Јер Давид каже за њега: "Једнако гледах Господа пред собом, јер ми је с десне стране, да се не пољуљам.
26 Зато се развесели срце моје и обрадова се језик мој; а још ће и тело моје почивати у нади,
27 јер нећеш оставити душе моје у аду, нити ћеш дати да светац твој види трухљења.
28 Показао си ми путеве живота, напунићеш ме весеља пред лицем својим".
29 Браћо, могу вам слободно говорити о патријарху Давиду: он умре и би укопан, и гроб је његов међу нама до овога дана.
30 Али, како је био пророк и како је знао да му сеБог заклетвом заклео да ће од рода његових бедара посадити на престо његов,
31 предвидевши рече за ускрс Месијин, да сеон не остави у аду и да тело његово не виде трухљења.
32 Овога Исуса васкрсе Бог, чему смо сви ми сведоци.
33 Подигнут, дакле, десницом Божјом и примивши од Оца обећанога светога Духа, изли ово што ви видите и чујете.
34 Јер се није Давид попео на небо, него каже сам: "Рече Господ Господу моме: Седи мени с десне стране
35 док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима".
36 Тврдо, дакле, нека зна сав дом Израиљев, да га је Бог начинио Господом и Месијом, овога Исуса кога сте ви распели.
37 А кад чуше ово, ражали им се у срцу и рекоше Петру и осталим апостолима: Шта да чинимо, људи и браћо?
38 А Петар им (рече): Покајте се, и нека се крсти сваки од вас у име Исуса Христа за опроштење ваших греха, и примићете дар светога Духа.
39 Јер је за вас обећање и за децу вашу и за све даљне, које ће год дозвати Господ, Бог наш.
40 И још многим другим речима сведочаше и позиваше их: Спасите се од овога поквареног рода!
41 Који, дакле, примише реч његову, крстише се, и додаде се тога дана (цркви) око три хиљаде душа.
42 И осташе једнако у науци апостолској и у (братској) заједници, у ломљењу хлеба и у молитви.
43 А у све уђе страх, јер су апостоли чинили многа чудеса и знаке.
44 А сви који су веровали, били су заједно и имали су све заједно.
45 Продавали су што су имали и новац су раздавали свима, како је ко требао.
46 Сваки дан беху једнако једнодушно у храму, ломљаху хлеб по кућама, примаху храну с радошћу и с простим срцем,
47 слављаху Бога и сав их је народ волео. А Господ сваки дан додаваше (цркви) оних који се спасаваху.
1 А Петар и Јован иђаху у девети молитвени час горе у храм.
2 И ношаху једног човека који је био хром од утробе матере своје и којега сваки дан метаху пред врата од храма која се зову "лепа", да проси милостињу од оних који улазе у храм.
3 Овај виде Петра и Јована кад су хтели да уђу у храм и прошаше милостињу.
4 А Петар погледа на њ с Јованом и рече: Погледај на нас!
5 А он гледаше у њих, очекујући да ће му они што дати.
6 А Петар рече: Сребра и злата немам, али што имам, то ти дајем: У име Исуса Христа, Назарећанина, ходи!
7 И узе га за десницу и подиже га. И одмах се утврдише његове ноге и глежњи,
8 скочи и стаде, и хођаше, и уђе с њима у храм, идући и скачући и хвалећи Бога.
9 И виде га сав народ где иде и хвали Бога.
10 И познаше га да је он био тај који је милостиње ради седео код лепих врата храмовних, и дивљаху се и чуђаху се томе што би од њега.
11 А како се он држао Петра и Јована, навали к њима сав народ у трем који се зове Соломонов, запрепашћен.
12 А кад то виде Петар, рече народу: Људи Израиљци, што се чудите овоме или што гледате на нас, као да смо својом силом или побожношћу учинили да он иде?
13 Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев, Бог отаца наших, прослави слугу свога Исуса, кога сте ви предали и кога сте се пред Пилатом одрекли кад је он судио да се пусти.
14 Ви сте се одрекли свеца и праведника и молили сте да вам поклони убицу,
15 а господара живота убисте. Али Бог га подиже из мртвих, чему смо ми сведоци.
16 И за веру у име његово утврди име његово овога кога видите и знате, и вера коју он даје, даде му здравље ово пред свима вама.
17 И сад, браћо, знам да сте из незнања оно учинили, као и старешине ваше.
18 Али Бог је тако извршио што је напред јавио устима свих пророка, да ће његов Месија пострадати.
19 Покајте се, дакле, и обратите се, да вам се опросте греси ваши,
20 па да дођу од Господа времена одмарања и пошље напред одређенога нам Месију Исуса,
21 кога ваља него да прими до времена кад ће се све поправити, о чему је Бог од давних времена говорио устима својих светих пророка.
22 Мојсије је рекао: "Пророка ће вам подигнути Господ Бог из браће ваше, као мене; њега послушајте у свему што вам каже.
23 А сваки који не послуша тога пророка, истребиће се из народа".
24 А и сви пророци од Самуила и даље, колико их је год говорило, и за ове дане јавише.
25 Ви сте синови пророка и свеза што га Бог склопи с оцевима вашим говрећи Авраму: "У твом ће семену бити благословени сви народи на земљи".
26 Вама је Бог прво подигао слугу свога и послао га да вас благослови, ако се сваки од вас обрати од својих злих дела.
1 А кад они говораху народу, приступише им свештеници, капетан храма и садукеји,
2 љути што они уче народ и јављају у Исусу ускрс из мртвих,
3 ставише на њих руке и метнуше их у затвор до ујутру; јер је већ било вече.
4 А многи од оних који су чули реч, повероваше, тако да је број људи био око пет хиљада.
5 Сутрадан се скупише у Јерусалиму њихови поглавари, старешине и књижевници,
6 првосвештеник Ана, Кајафа, Јован и Александар, и колико их год беше од рода првосвештеничкога.
7 Метнуше их на среду и питаху: Каквом силом или каквим именом учинисте ви ово?
8 Тада им Петар, пун Духа светога, рече: Поглавари народни и старешине!
9 Ако нас данас питате за добро дело које учинисмо болесну човеку, како је овај оздравио,
10 да знате сви ви и сав народ Израиљев: У име Исуса Христа Назарећанина, кога сте ви распели, кога је Бог подигао из мртивх, кроз њега стоји овај пред вама здрав.
11 Ово је камен који сте ви, зидари, одбацили, (а) који постаде камен угаони.
12 Нема ни у једноме другом спасења; јер нема другога имена под небом, данога људима, којим треба да се спасемо.
13 А кад видеше слободу Петрову и Јованову и опазише да су људи некњижевни и прости, чуђаху се. Познали су их да су били с Исусом,
14 али су видели и исцељенога човека где с њима стоји, па не могаху ништа противу рећи.
15 Заповедише им да изиђу из синедриона, и питаху један другога:
16 Шта да радимо с овим људима? Јер су они учинили познато чудо, за које знају сви који живе у Јерусалиму, и не можемо порећи.
17 Али да се то не шири даље по народу, да им запретимо да више никоме не говоре спомињући ово име.
18 И дозваше их и заповедише им да никако не говоре нити уче спомињући име Исусово.
19 А Петар и Јован одговорише и рекоше им: Судите, је ли право пред Богом да вас више слушамо него ли Бога?
20 Јер ми не можемо да не говоримо што смо видели и чули.
21 А они им још једнапут запретише и пустише их, јер не нађоше ништа како би их казнили, због народа, јер су сви хвалили Бога за оно што се догодило.
22 Јер ономе човеку на ком се догодило ово чудо исцељења, беше више од четрдесет година.
23 А кад их отпустише, дођоше к својима и казаше шта им рекоше првосвештеницим и старешине.
24 Кад ови то чуше, једнодушно подигоше глас к Богу и рекоше: О Господе, ти који си створио небо, земљу, море и све што је у њима,
25 ти си рекао устима Давида, слуге свога: "Зашто се буне незнабошци и народи мисле на залудне ствари?
26 Дигоше се цареви земаљски и владаоци се сабраше на Господа и на Помазаника његова".
27 Заиста се сабраше уовоме граду на светога слугу твога Исуса, кога си помазао, Ирод и Понтијски Пилат с незнабошцима и с народом Израиљевим,
28 да учине што је рука твоја и воља твоја напред одредила да буде.
29 И сад, Господе, погледај на њихове претње и дај слугама својим да са сваком слободом говоре реч твоју,
30 а ти пружај руку своју на исцељивање и да знаци и чудеса бивају именом светога слугу твога Исуса.
31 И пошто се помолише Богу, затресе се место где беху сабрани, и напунише се сви светога Духа, и говораху реч Божју слободно.
32 А у народа који је веровао, беше једно срце и једна душа, и ниједан не говораше да је што од онога што је имао, његово, него им све беше заједничко.
33 С великом силом сведочаху апостоли за ускрс Господа Исуса, и све су их јако волели.
34 Јер ниједан међу њима не беше сиромашан: сви који имађаху земље или кућа, продаваху (то) и доношаху цену проданога
35 и метаху пред ноге апостолима. И даваше се свакоме како је ко требао.
36 А Јосиф, кога су апостоли прозвали Варнава, т.ј. преведено: син утехе, левит, родом са Кипра,
37 имао је њиву, па је продаде и донесе новац и метну га апостолима пред ноге.
1 А један човек по имену Ананија, са женом својом Сапфиром, продаде њиву
2 и сакри од новца са знањем жене своје, а један део донесе и метну га апостолима пред ноге.
3 А Петар рече: Ананија, зашто напуни сотона срце твоје да слажеш Духу светоме и сакријеш од новца што си га добио за њиву?
4 Зар пре продаје не беше твоја, и кад је продаде, зар не беше у твојој власти? Зашто си тако шта наумио у срцу своме? Ниси слагао људима, него Богу!
5 А кад Ананија чу речи ове, паде и издахну. И уђе велики страх у све који то чуше.
6 А младићи усташе, умоташе га, изнесоше напоље и сахранише.
7 А кад прође око три часа, уђе и жена његова, не знајући шта се догодило.
8 А Петар јој рече: Кажи ми, јесте ли за толико дали њиву? А она рече: Да, за толико.
9 А Петар јој рече: Зашто сте се договорили да искушате Духа Господњег? Гле, ноге оних који сахранише мужа твога, пред вратима су и изнеће те.
10 И одмах паде пред ноге његове и издахну. А младићи уђоше и нађоше је мртву; и изнесоше је и сахранише код мужа њезина.
11 И уђе велик страх у сву цркву и у све који чуше ово.
12 А апостоли чињаху многе знаке и чудеса у народу. И беху сви једнодушно у трему Соломонову.
13 А од осталих нико није смео да им приступи, него их је хвалио народ.
14 И све више пристајаху они који вероваху у Господа, мноштво људи и жена,
15 тако да и на улице изношаху болеснике и метаху их на постеље и носила, да би, кад прође Петар, бар сенка његова осенила кога од њих.
16 А скпупљаху се многи и из градова око Јерусалима, доношаху болеснике ионе које мучаху нечисти духови, и сви оздрављаху.
17 Али устаде првосвештеник и сви који беху с њим, т.ј. секта садукејска, и напунише се зависти.
18 Метнуше руке на апостоле и бацише их у државни затвор.
19 Али анђео Господњи отвори ноћу врата тамничка, изведе их и рече.
20 Идите, станите и говоритеу храму народу све речи овога живота.
21 А кад они то чуше, уђоше ујутру у храм и учаху. Кад, пак, дође првосвештеник и они који беху с њим, сазваше синедрион и све стрешине синова Израиљевих, и послаше у тамницу да их доведу.
22 А кад слуге дођоше, не нађоше их у тамници, па се вратише и јавише:
23 Тамницу нађосмо добро закључану и чуваре где стоје пред вратима, али кад отворисмо, унутра не нађосмо никога.
24 А кад чуше ове речи капетан храма и првосвештеници, не могаху да схвате како се то догодило.
25 И дође неко и јави им: Ево, људи које сте бацили у тамницу, стоје у храму и уче народ.
26 Тад отиде капетан са слугама и доведе их, али не на силу, јер се бојаху народа да их не побије камењем.
27 И кад их доведоше, поставише их пред синедрион. И запита их првосвештеник:
28 Оштро смо вам заповедили да не учите спомињући ово име; и, гле, напунили сте Јерусалим својом науком и хоћете на нас да баците крв овога човека.
29 А Петар и апостоли одговорише и рекоше: Бога треба више слушати него људе.
30 Бог отаца наших подиже Исуса, кога сте ви убили обесивши га на дрво.
31 Овога Бог десницом својом узвиси за поглавара и спаситеља, да да Израиљу покајање и опроштење греха.
32 И ми смо сведоци овога и Дух свети којега Бог даде онима који њега слушају.
33 А кад ови то чуше, разљутише се врло и хтедоше их побити.
34 Али онда устаде у синедриону један фарисеј по имену Гамалило, законик кога је поштовао сав народ, и заповеди да људе мало изведу напоље,
35 па им рече: Људи Израиљци, узмите се у памет код ових људи, шта хоћете да чините.
36 Јер пре ових дана уста Тевда, који је говорио да је он нешто и уз кога пристаде људи на број око четири стотине. Он би убијен, и сви који су га слушали, разиђоше се и пропадоше.
37 После овога уста Јуда Галилејац у дане пописа и одвуче доста људи за собом. И он погибе, и сви који су га слушали, разасуше се.
38 И сад вам кажем: Прођите се ових људи и пустите их. Јер, ако је ова намисао или ово дело од људи, пропашће;
39 а ако је од Бога, не можете их уништити. Иначе бисте се нашли и као људи који се боре против (самога) Бога. Тада га послушаше.
40 И дозваше апостоле, избише их, запретише им да не говоре спомињући име Исусово и отпустише их.
41 А ови отидоше од синедриона радујући се што су се удостојили да буду осрамоћени за име.
42 И не престајаху сваки дан да уче у храму и по кућама и да проповедају еванђеље о Месији Исусу.
1 У те дане, кад се ученици множаху, подигоше Јелинисти вику на Јевреје, што се њихове удовице заборављаху кад се свакога дана делила помоћ.
2 Онда дванаесторица дозваше све ученике и рекоше: Не приликује да ми оставимо реч Божју па да служимо око трпеза.
3 Нађите, дакле, браћо, међу собом седам поштених људи, пуних Духа и мудрости, које ћемо поставити над овим послом.
4 А ми ћемо остати у молитви и у служби речи.
5 И допаде се ова реч свему народу, и изабраше Стефана, човека пуна вере и Духа светога, Филипа, Прохора, Никанора, Тимона, Пармена и Николу, проселита из Антиохије.
6 Ове поставише пред апостоле, који се помолише Богу и метнуше руке на њих.
7 А реч Божја напредоваше, и број ученика у Јерусалиму множио се врло, па и многи свештеници покораваху се вери.
8 А Стефан, пун благодати и силе, чињаше велика чудеса и знаке међу људима.
9 Али усташе неки од оних из синагоге која се зове либертиначка, кириначка, александриначка и оних из Киликије и Азије, и препираху се са Стефаном.
10 Али не могаху противу стати мудрости и духу којим је говорио.
11 Тада подговорише људе који рекоше: Чули смо га где хули на Мојсија и на Бога.
12 И побунише народ, старешине и књижевнике, и ови навалише на њега, ухватише га и одведоше пред синедрион.
13 И поставише лажне сведоке који говораху: Овај човек не престаје да хули на свето место и на закон.
14 Чули смо га, наиме, где говори да ће Исус Назарећанин разорити ово место и изменити законе које нам је дао Мојсије.
15 И сви који сеђаху у синедриону, гледаху на њ и видеше да лице његово беше као лице анђела.
1 Тада првосвештеник рече: Је ли тако?
2 А он рече: Браћо и оци, чујте! Бог славе јави се оцу нашему Авраму кад беше у Месопотамији, пре него што се досели у Харан,
3 и рече му: "Изиђи из земље своје и од рода свога и дођи у земљу коју ћу ти ја показати".
4 Тада изиђе из земље халдејске и досели се у Харан. Оданде га (Бог), по смрти оца његова, пресели у ову земљу у којој ви сад живите.
5 Али му не даде земље у њој, ни стопе једне, него само обећа да ће је дати у држање њему и семену његову после њега, иако он (тада) још није имао деце.
6 Овако рече Бог: "Семе његово биће дошљаци у земљи туђој, натераће га да служи и мучиће га четири стотине година.
7 Али народу коме ће они служити, ја ћу судити", рече Бог, "потом ће изићи и служиће мени на овоме месту".
8 Тада склопи с њим савез обрезања, и тако роди Исака и обреза га у осми дан, и Исак Јакова, и Јаков дванаест праотаца.
9 И праоци позавидеше Јосифу и продадоше га у Египат. Али Бог беше с њим,
10 и избави га од свих његових невоља, и даде му милост и мудрост пред Фараоном, царем египатским, који га постави за поглавара над Египтом и над свим домом својим.
11 Али дође глад на сав Египат и Ханан и невоља велика, и не налажаху хране оци наши.
12 А кад Јаков чу да има пшенице у Египту, посла оце наше првипут.
13 Кад дођоше другипут, познаше Јосифа браћа његова, и Фараон сазна порекло Јосифово.
14 Јосиф посла и дозва оца свога Јакова и сву родбину своју, седамдесет и пет душа.
15 Јаков сиђе у Египат и умре (онде), он и оцеви наши.
16 И пренесоше их у Сихем и метнуше у гроб што га Аврам купи за новце од синова Еморових у Сихему.
17 А кад се приближаваше време обећања што га Бог обрече Авраму, народ се народи и умножи у Египту,
18 док не наста други цар у Египту, који није знао Јосифа.
19 Овај превари наш народ и злостави оце наше тако, да мораху излагати дечицу своју да не живе.
20 У то се време роди Мојсије и беше угодан Богу. Три месеца храњен је у ући оца свога.
21 А кад га излажише, узе га кћи Фараонова и одгаји га себи за сина.
22 Мојсије се научи свој мудрости египатској и беше силан у речима и делима својим.
23 А кад му се навршише четрдесет година, дође му на ум да обиђе браћу своју, синове Израиљеве.
24 И кад виде где се једноме чини неправда, поможе му и освети онога у невољи, убивши Египћанина.
25 Мишљаше да ће браћа његова разумети да им Бог његовом руком даје спасење; али они не разумеше.
26 Сутрадан јави им се кад су се свадили, и мираше их и рече: Људи, браћа сте, зашто чините неправду један другоме?
27 Али онај што чињаше неправду ближњему своме, отури га и рече: Ко те постави за господара и судију над нама?
28 Хоћеш ли да ме убијеш као што си јуче убио Египћанина?
29 Због ове речи Мојсије побеже, и поста дошљак у земљи мадиамској, где роди два сина.
30 После четрдесет година јави му се у пустињи Синајској горе анђео у огњеном пламену једне купине.
31 Кад Мојсије виде то, дивљаше се утвари; а кад приступи да је види, чу се глас Господњи:
32 "Ја сам Бог отаца твојих, Бог Аврамов, Исаков и Јаковљев". А Мојсије се беше уздрхтао и није смео да погледа.
33 А Господ му рече: "Изуј обућу с ногу својих, јер је место на коме стојиш, света земља.
34 Заиста видех муку свога народа који је у Египту и чух његово уздисање, и сиђох да их избавим. И сад ходи да те пошљем у Египат".
35 Овога Мојсија, кога отурише рекавши: "Ко те постави за господара и судију?" - тога је Бог руком анђела који му се јавио у купини, послао за господара и избавитеља.
36 Овај их изведе и чињаше чудеса и знаке у Египту, у Црвеном мору и у пустињи четрдесет година.
37 Ово је Мојсије који каза синовима Израиљевим: "Пророка ће вам подићи Бог из ваше браће, као мене".
38 Ово је онај који је у збору у пустињи био са анђелом који му је говорио на Синајској гори, а и с оцима нашим. Он је примио речи живе да их дам вама.
39 Али оци наши не хтеше га послушати, него га одбацише и окренуше се срцем својим Египту,
40 и рекоше Арону: "Начини нам богове који ће ићи пред нама; јер овај Мојсије, који нас доведе из земље египатске - не знамо шта му би".
41 Тада начинише теле и принесоше жртву идолу, и радоваху се рукотворини својој.
42 А Бог се окрену (од њих) и предаде их да служе војсци небеској, као што је написано у књизи пророка: "Јесте ли ми заклане животиње и жртве приносили за четрдесет година у пустињи, доме Израиљев?
43 Не, него сте носили шатор Молохов и звезду бога Ромфе, кипове што сте их начинили да им се молите. И преселићу васа даље од Вавилона".
44 Оци наши имали су шатор сведочанства у пустињи, као што је заповедио онај који је рекао Мојсију, да га начини по слици коју је видео.
45 Овај примише оци наши и унесоше га с Исусом кад заузеше земљу незнабожаца, које Бог отера испред лица наших отаца, (и тако је било) све до Давида.
46 Овај нађе милост у Бога и молио је да нађе стан Богу Јаковљеву.
47 Али Соломон му сагради кућу.
48 Но Највиши не живи у рукотвореним храмовима, као што каже пророк:
49 "Небо је мени престо, а земља подножје ногама мојима. Какву ћете ми кућу сазидати, говори Господ, или које је место за моје почивање?
50 Не створи ли рука моја све ово?"
51 Тврдоврати и необрезаних срца и ушију! Ви се једнако противите Духу светоме, како оци ваши, тако и ви!
52 Којега од пророка не прогонише оци ваши? И побише оне који напред јавише за долазак праведника, којега ви сад издајници и убице постадосте,
53 (ви) који сте закон примили наредбом анђелском, и нисте га одржали.
54 А кад ово чуше, ражљутише се врло у срцима својим и шкргутаху зубима на њега.
55 А он, пун Духа светога, погледа на небо и виде славу Божју и Исуса где стоји с десне стране Богу.
56 И рече. Ево, видим небеса отворена и Сина човечјег где стоји с десне стране Богу.
57 Тад повикаше из гласа, запушише уши своје и навалише једнодушно на њега,
58 избацише га из града и засипаху га камењем. А сведоци метнуше хаљине своје код ногу младића по имену Савла.
59 И засипаху камењем Стефана, који се мољаше Богу и говораше: Господе Исусе, прими дух мој!
60 Онда клече на колена и повика из свег гласа: Господе, не прими им ово за грех! После ових речи умре.
1 А Савле је одобравао његово убиство. Уонај дан наста велико гоњење цркве јерусалимске: осим апостола, сви се расејаше по крајевима јудејским и самаријским.
2 Побожни људи сахранише Стефана и учинише велики плач над њим.
3 А Савле се трудио да уништи цркву: ишао је по кућама, вукао је људе и жене и предавао их је у тамницу.
4 А који се расејаше, пролажаху и проповедаху реч.
5 Тако дође Филип у главни град Самарије и проповедаше им Христа.
6 Народ је једнодушно пазио на речи Филипове, јер је видео знаке што их је чинио.
7 Јер из многих с нечистим духовима излажаху ови с великом виком, и многи узети и хроми оздравише.
8 И наста велика радост у граду ономе.
9 А човек неки, по имену Симон, још од пре је чарао у граду и доводио у чудо народ самаријски, говорећи да је он неки велики човек.
10 Овога слушаху сви, и мало и велико, и говораху: Ово је "велика" сила Божја.
11 А слушаху га зато што их је већ дуго времена чинима удивљавао.
12 А кад повероваше Филипу, који је проповедао о царству Божјем и о имену Исуса Христа, кршћаваху се и људи и жене.
13 Па и сам Симон поверова, крсти се и оста код Филипа; и кад виде знаке и чудеса велика, дивљаше се врло.
14 А кад чуше апостоли који беху у Јерусалиму, да је Самарија примила реч Божју, послаше к њима Петра и Јована.
15 Ови сиђоше и помолише се Богу за њих да приме Духа светога;
16 јер још ни на једнога од њих не беше сишао, него беху само крштени у име Господа Исуса.
17 Тада метнуше руке на њих и они примише Духа светога.
18 Кад Симон виде да се Дух даје полагањем руку апостолских, донесе им новаца
19 и рече: Дајте и мени ову власт, да, кад метнем руке на кога, прими Духа светога.
20 А Петар му рече: Новци твоји да пропадну с тобом! што си помислио да се дар Божји за новац може добити.
21 Нема теби дела у овоме, нити ти припада ово, јер срце твоје није право пред Богом.
22 Поправи се, дакле, и помоли се Богу да би ти се опростила помисао срца твога.
23 Јер те видим да си у гркој жучи и у оковима греха.
24 А Симон одговори и рече: Помолите се ви Господу за мене, да не наиђе на мене ништа од овога што сте рекли.
25 А кад посведочише и казаше реч Господњу, вратише се у Јеруслим, пошто су у многим селима самаријским приповедили еванђеље.
26 А анђео Господњи рече Филипу: Устани и иди према југу на пут који силази од Јерусалима у Газу; он је пуст.
27 И устаде и оде. И, гле, један Етиопљанин, ушкопљеник, властелин Кандакије, царице етиопске, који је био над свим њеним благом, беше дошао у Јерусалим да се помоли Богу,
28 па се враћаше, сеђаше на колима својим и читаше пророка Исаију.
29 А Дух рече Филипу: Приступи и прилепи се тим колима.
30 А Филип притрча и чу га где чита пророка Исаију, па рече: А разумеш ли што читаш?
31 А он рече: Како бих могао, ако ме ко не упути? И позва Филипа да се попне и седне с њим.
32 А место из писма које је читао, беше ово: "Као овца одведе се на клање, и као што је јагње немо пред оним који га стриже, тако не отвара уста својих.
33 У његову понижењу укиде се суд његов. Потомке његове ко ће избројати? Јер се узима са земље живот његов".
34 Онда ушкопљеник рече Филипу: Молим те, за кога ово говори пророк? За себе или за кога другога?
35 А Филип отвори уста своја и, почевши од овога писма, проповеди му Исуса.
36 Како иђаху путем, дођоше на неку воду, и ушкопљеник рече: Ево воде! Шта ми смета да се крстим?
37 ...
38 И заповеди да стану кола, и уђоше обојица у воду, Филип и ушкопљеник, и крсти га.
39 А кад изиђоше из воде, дух Господњи узе Филипа, и више га ушкопљеник није видео. Наставио је свој пут радујући се.
40 А Филип се нађе у Азоту, и, пролазећи, проповедаше еванђеље свима градовима, док не дође у Кесарију.
1 А Савле је још увек дисао претњом и убиством на ученике Господње, па оде до првосвештеника
2 и измоли у њега писма за Дамаск, на синагоге: ако кога нађе од ове науке, људе и жене, да их свезане доведе у Јерусалим.
3 Путујући, дође близу Дамаска. И уједанпут га обасја светлост с неба;
4 паде на земљу и чу глас где му говори: Савле, Савле, зашто ме гониш?
5 А он рече: Ко си, Господе? А овај: Ја сам Исус, кога ти гониш.
6 Него устани и уђи у град, и казаће ти се шта ти ваља чинити.
7 А људи који иђаху с њим, стајаху неми, јер су глас чули, али никога нису видели.
8 Савле уста од земље, и кад је отворио очи своје, ништа није видео. Узеше га, дакле, за руку и уведоше у Дамаск.
9 И био је три дана слеп, нити је јео нити је пио.
10 А у Дамаску беше један ученик по имену Ананије. И рече му Господ у утвари: Ананија! А он рече: Ево ме, Господе!
11 А Господ њему: Устани и иди у улицу која се зове "права", и потражи у дому Јудином Таршанина по имену Савла. Сад се баш моли Богу.
12 И виде човека по имену Ананију где уђе и метну руке на њега да прогледа. -
13 А Ананија одговори: Господе, од многих чух за овога човека колика зла почини твојим светима у Јерусалиму.
14 И овде има власт од првосвештеника да веже све који призивају име твоје.
15 А Господ му рече: Иди, јер ми је он оруђе избрано: да изнесе име моје пред незнабошце, цареве и синове Израиљеве.
16 Ја ћу му показати колико му ваља пострадати за име моје.
17 И Ананија оде, уђе у кућу и метну руке на њега и рече: Савле брате, Господ Исус, који ти се јавио на путу којим си ишао, послао ме је да прогледаш и да се напуниш Духа светога.
18 И одмах отпаде од очију његових као крљушт, и прогледа; и уста и крсти се,
19 и пошто једе, окрепи се. Био је неколико дана с ученицима који беху у Дамаску,
20 и одмах је по синагогама проповедао Исуса, да је он Син Божји.
21 А сви који слушаху, чуђаху се и говораху: Није ли ово онај што у Јерусалиму гоњаше оне који призивају име ово, а и овамо је за то дошао, да их повезане води првосвештеницима?
22 А Савле биваше све јачи и забуњиваше Јудеје који живљаху у Дамаску, доказујући да је ово Месија.
23 После подужег времена договорише се Јудеји да га убију.
24 Али Савле дознаде њихову намеру. Дан и ноћ чували су врата да би га убили.
25 А ученици његови узеше га ноћу и спустише га у једној котарици преко зида.
26 А кад дође у Јерусалим, огледаше да се придружи ученицима; но сви га се бојаху, јер не вероваху да је (заиста) ученик.
27 А Варнава га узе и доведе к апостолима. И каза им како на путу виде Господа и како му говори, и како је у Дамаску слободно говорио у име Исусово.
28 Отада је с њима улазио и излазио у Јерусалиму и учинио је слободно у име Господње.
29 Говорио је и препирао се и с Јелинистима; а они гледаху да га убију.
30 А када браћа дознаше ово, сведоше га у Кесарију и отпустише у Тарс.
31 И тако је црква по свој Јудеји, Галилеји и Самарији била на миру; напредовала је, живела је у страху Господњем и умножавала се утехом светога Духа.
32 А кад Петар обилажаше све, дође и к светима који живљаху у Лиди.
33 Онде нађе једног човека по имену Енеју, који је већ осам година лежао на одру; био је узет.
34 И рече му Петар: Енеја, исцељујете Исус Христос. Устани и простри себи! И одмах уста.
35 И видеше га сви становници Лиде и Сарона, и обратише се ка Господу.
36 А у Јопи беше једна ученица по имену Тавита, што значи Газела. Ова беше пуна добрих дела и милостиња што их чињаше.
37 Оних дана разболе се и умре. Окупаше је и метнуше у горњу собу.
38 Како је, пак, Лида близу Јопе, и ученици чуше да је Петар онде, посташе два човека до њега молећи га: Не оклевај да дођеш до нас!
39 А Петар уста и отиде с њима. И кад дође, одведоше га у горњу собу, и приступише му све удовице лачући и показујући доње и горње хаљине што их је радила Газела док је била с њима.
40 Петар изгна све напоље, клече на колена и помоли се Богу; па се окрену телу и рече: Тавито, устани! А она отвори очи своје, и кад виде Петра, седе.
41 И пружи јој руку и подиже је. Тада дозва свете и удовице и показа је живу.
42 Ово се разгласи по свој Јопи, и многи повероваше у Господа.
43 И оста дуже времеан у Јопи, у некога симона кожара.
1 А у Кесарији беше један човек по имену Корнелије, капетан од чете која се звала италиска.
2 Био је побожан и богобојазан са целим домом својим, давао је народу многу милостињу и молио се Богу без престанка.
3 Једнога дана, око деветога часа, виде он у утвари јасно анђела Божјег где уђе к њему и рече му: Корнелије!
4 А он погледа на њега, поплаши се и рече: Шта је, Господе? А он му рече: Молитве твоје и милостиње твоје уздигоше се до Бога, ион те се сећа.
5 Зато сад пошљи људе у Јопу и дозови некога Симона, прозванога Петра.
6 Овај је гост у некога Симона кожара, чија је кућа код мора.
7 А кад отиде анђео који му је говорио, дозва двојицу од својих слугу и једнога побожна војника од оних који стално беху уз њега,
8 каза им све и посла их у Јопу.
9 А сутрадан, кад они путоваху и приближише се граду, попе се Петар око шестога часа на кров да се помоли Богу.
10 И огладне и хтеде да једе. А кад они готовљаху, дође изван себе.
11 И виде него отворено и суд некакав где силази као велико платно, који се на четири краја спушта на земљу.
12 У њему беху све четвороножне животиње, гмизавци земаљски птице небеске.
13 И он чу глас: устани, Петре, закољи и једи!
14 А Петар рече: Нипошто, Господе, јер још никад не једох што погано и нечисто.
15 И глас опет, по други пут к њему: Што је Бог очистио, ти не погани!
16 Ово је било трипут, и одмах се суд узе на небо.
17 А кад се Петар у себи питаше шта би била утвара коју је видео, гле, људи послани од Корнелија, напитавши дом Симонов, стадоше пред вратима,
18 зовнуше и питаху: Је ли овде у гостима Симон, прозвани Петар?
19 А док је још Петар размишљао о утвари, рекао му је Дух: Ето те траже три човека.
20 Устани, сиђи доле и иди с њима ништа не премишљајући, јер сам их ја послао.
21 А Петар сиђе к људима и рече: Ево ја сам кога тражите. Што сте дошли?
22 А они рекоше: Корнелије капетан, човек праведан и богобојазан, на добру гласу код свега народа јудејског, примио је заповест од једног светог анђела да те дозове у свој дом и да га ти поучиш.
23 Тада их дозва унутра и угости. Сутрадан уста и оде с њима, а и нека браћа из Јопе одоше с њим.
24 Сутрадан дође у Кесарију. А Корнелије их чекаше, сазвавши родбину своју и најближе пријатеље.
25 А кад Петар уђе, срете га Корнелије, паде пред ноге његове и ода му част.
26 А Петар га подиже и рече: Устани; и ја сам сам само човек.
27 И у разговору уђе с њим и нађе многе сабране.
28 И рече им: Ви знате да је Јудејину забрањено дружити се или долазити к туђину. Али мени Бог показа да ниједног човека не треба звати поганим или нечистим.
29 Зато и без поговора дођох на позив. Питам, дакле: Зашто сте ме звали?
30 А Корнелије рече: Пре четири дана, у девети час мољах се Богу у кући својој, и, гле, стаде преда ме човек у хаљини сјајној,
31 и рече: "Корнелије, услишена је твоја молитва и Бог се сетио твојих милостиња.
32 Пошљи, дакле, у Јопу и дозови Симона који се зове Петар. Он је гост у кући Симона кожара крај мора".
33 Одмах, дакле, послах к теби, и ти си добро учинио што си дошао. Сад, дакле, сви ми стојимо пред Богом, да чујемо све што је Бог заповедио.
34 А Петар отвори уста и рече: Заиста видим да Бог не гледа ко је ко,
35 него му је у сваком народу мио онај који се њега боји и твори правду.
36 Реч коју је послао синовима Израиљевим, јављајући мир по Исусу Христу: овај је Господ свима!
37 Ви знате шта је било по свој Јудеји, почевши од Галилеје, по крштењу што га је проповедао Јован.
38 (Мислим) Исуса из Назарета, како га Бог помаза Духом светим и силом. Он прође чинећи добро и исцељујући све које ђаво беше савладао, јер Бог беше с њим.
39 И ми смо сведоци свему што је учинио у земљи јудејској и у Јерусалиму. И убуше га обесивши га на дрво.
40 Али Бог га трећи дан васкрсе и даде му да се покаже,
41 не свему народу, него само сведоцима напред избранима од Бога, нама који смо с њим, по његову ускрсу из мртвих, јели и пили.
42 И заповеди нам да проповедамо народу и да сведочимо да је он од Бога одређени судија живима и мртвима.
43 За њега сведоче сви пророци, да ће сваки који верује у њега, његовим именом примити опроштење греха.
44 Док још Петар говораше ове речи, сиђе Дух свети на све који слушаху говор.
45 И задивише се верни из обрезања који беху дошли с Петром, што се и на незнабошце излива дар светога Духа.
46 Јер их слушаху где говоре језике и величају Бога. Тада рече Петар:
47 Зар може ко воду забранити да се не крсте ови који примише духа светога као и ми?
48 И заповеди им да се крсте у име Исуса Христа. Тада га умолише да остане код њих неколико дана.
1 А апостоли и браћа у Јудеји чуше да и незнабошци примише реч Божју.
2 И кад Петар дође у Јерусалим, препираху се с њим они који беху из обрезања
3 и рекоше: Ишао си к људима који нису обрезани и јео си с њима.
4 Тада им Петар поче казивати редом:
5 Ја се у граду Јопи мољах Богу. Дођох изван себе и видех утвару: суд некакав где силази као велико платно које се на четири краја спушта с неба, и дође до мене.
6 Погледах добро унутра и видех четвороножне животиње земаљске, звериње, гмизавце и птице небеске.
7 А чух и глас који ми рече: "Устани, Петре, закољи и једи!"
8 А ја рекох: Нипошто, Господе, јер погано или нечисто још никад не уђе у уста моја.
9 А глас одговори по другипут с неба: "Што је Бог очистио, ти не погани!"
10 Ово је било трипут, и онда се опет све узе на небо.
11 И, гле, у тај час сташе пред кућом у којој смо били, три човека, послана из Кесарије к мени.
12 А Дух ми рече да идем с њима ништа не премишљајући. Са мном пођоше и ово шест браће, и уђосмо у кућу човекову.
13 И каза нам како виде анђеала у кући својој, који је стао и рекао му: "Пошљи у Јопу и дозови Симона, прозванога Петра,
14 који ће ти казати речи којима ћеш се спасти ти и сав дом твој".
15 А кад ја почех говорити, сиђе Дух свети на њих, као и на нас у почетку.
16 Онда се сетих речи Господње како је говорио: "Јован је крстио водом, а ви ћете крстити Духом светим".
17 Кад им, дакле, Бог даде исти дар као и нама који верујемо у Господа Исуса Христа, како сам ја могао забранити Богу?
18 А кад ово чуше, умукоше, и хваљаху Бога говорећи: Дакле и незнабошцима Бог даде покајање за живот!
19 А они који се расејаше због невоље Стефанове, прођоше све до Финикије, Кипра и Антиохије. Али никоме не говораху реч до само Јудејима.
20 А неки од њих беху Кипрани и Киринци, који, кад дођоше у Антиохију, говораху и Грцима и проповедаху им Господа Исуса.
21 И беше рука Госпдоња с њима, и многи повероваше и обратише се ка Господу.
22 А глас о овоме дође до ушију цркве јерусалимске, и послаше Варнаву у Антиохију.
23 Кад овај дође и виде благодат Божју, обрадова се и опомињаше све, да тврдим срцем остану у Господу;
24 јер беше човек добар, пун Духа светога и вере. И придоби се многи народ за Господа.
25 Тада отиде у Тарс да тражи Савла,
26 и кад га нађе, доведе га у Антиохију. И целу једну годину беху заједно у цркви и учаху многи народ, и прво су у Антиохији ученике назвали хришћанима.
27 У те дане сиђоше из Јерусалима пророци у Антиохију.
28 И уста један од њих, по имену Агав, и објави Духом да ће бити велика глад по свој земљи, која за Клаудија и би.
29 А од ученика одреди сваки колико је који могао, да пошље у помоћ браћи која живљаху у Јудеји.
30 Ово и учинише, пославши старешинама преко руке Варнавине и Савлове.
1 У неко време метну Ирод цар руке на неке од цркве да их мучи.
2 И погуби Јакова, брата Јованова, мачем.
3 И кад виде да је то по вољи Јудејима, ухвати и Петра; а беху дани бесквасних хлебова.
4 Ухвати га, дакле, и баци у тамницу, и предаде га четирма четама од по четири војника да га чувају: мислио га је по пасхи извести пред народ.
5 И тако Петра чуваху у тамници; али црква се без престанка молила Богу за њега.
6 А кад га Ирод хтеде да изведе, ту ноћ спаваше Петар између два војника, везан двама ланцима, а стражари пред вратима чуваху тамницу.
7 И, гле, анђео Господњи приступи, и светлост обасја по соби; куцну Петра у ребра и пробуди га говорећи: Устани брже! И спадоше му ланци с руку.
8 И анђео му рече: Опаши се и обуј сандале своје! И учини тако. И рече му: Огрни огртач свој и хајде за мном!
9 И изиђе и иђаше за њим, и није знао да је то истина што је анђео чинио, него је мислио да види утвару.
10 И прођоше прву и другу стражу и дођоше до гвоздених врата која вођаху у град. Ова им се сама отворише. И изиђоше и прођоше једну улицу, и одмах анђео одступи од њега.
11 Петар дође к себи и рече. Сад видим заиста, да Господ посла анђела свога и избави ме из руку Иродових и од свега чекања народа јудејског.
12 И кад му постаде јасно, дође кући Марије, матере Јована који се звао Марко, где беху многи сабрани и мољаху се Богу.
13 А кад он куцну у авлиска врата, дође девојка по имену Рода, да чује.
14 И кад позна глас Петров, од радости не отвори врата, него утрча и каза да Петар стоји пред вратима.
15 А ови јој рекоше: Ти си луда. А она потврђиваше да је тако. Тада рекоше они: Анђео је његов.
16 А Петар једнако куцаше. И кад отворише, видеше га и задивише се.
17 А он махну на њих руком да ћуте и каза им како га Господ изведе из тамнице. И рече: Јавите ово Јакову и браћи. И изиђе и отиде на друго место.
18 А кад свану дан, беше не мала узбуна међу војницима, шта то би од Петра.
19 А Ирод га заиска , и кад га не нађе, испита стражаре и онда заповеди да се погубе. И отиде из Јудеје у Кесарију и онде је живео.
20 А срдио се на Тирце и Сидонце; но ови једнодушно дођоше к њему, придобише Власта, постељника царева, и искаху мира, јер се њихова земља хранила од цареве.
21 У одређени дан обуче се Ирод у царску хаљину, седе на престо и говораше им.
22 А народ викаше: Божји глас, а не човечји!
23 Но одмах га удари анђео Господњи, што не даде славе Богу; и умре, изједен од црви.
24 А реч је Госпдоња расла и множила се.
25 А Варнава и Савле, пошто предаше помоћ, вратише се из Јерусалима и узеше са собом и Јована који се звао Марко.
1 А у антиохиској цркви беху пророци и учитељи: Варнава, Симеон који се звао Нигер, Лукије Киринац, Манаин, одгајени с Иродом тетрархом, и Савле.
2 Кад они служаху Господу и пошћаху, рече Дух свети: Одвојте ми Варнаву и Савла за дело на које сам их позвао.
3 Тада постише, помолише се Богу, метнуше руке на њих и отпустише их.
4 Послани од светога Духа, сиђоше у Селевкију, и оданде отпловише на Кипар.
5 Дошавши у Саламин, проповедаху реч Божју у синагогама јудејским; а имаху и Јована као слугу.
6 Кад прођоше цело острво све до Пафа, нађоше једнога врачара, лажна пророка, Јудејина, коме беше име Варисус
7 и који беше с проканзулом Сергијем Павлом, човеком разумним. Овај дозва Варнаву и Савла и заиска да чује реч Божју.
8 Но њима се супротио Елима, врачар - јер се тако преводи име његово - гледајући да одврати проконзула од вере.
9 А Савле, који се зове и Павле, пун Духа светога, погледа на њега
10 и рече: О напуњени свакога лукавства и свакога неваљалства, сине ђавољи, непријатељу сваке праведности, зар нећеш престати кварити правих путева Господњих?
11 Сад, ето, руке Господње на те: бићеш слеп и нећеш видети сунца за неко време. И одмах паде на њега мрак и тама, иђаше унаоколо и тражаше вођа.
12 А кад проконзул виде шта би, поверова, поплашивши се од науке Господње.
13 А Павле се са својим пратиоцима одвезе из Пафа и дођоше у Пергу памфилиску. А Јован се одвоји од њих и врати се у Јерусалим.
14 А они отидоше из Перге и дођоше у Антиохију писидиску. У суботу уђоше у синагогу и седоше.
15 А по читању закона и пророка послаше старешине синагоге к њима и рекоше: Браћо, ако имате какву утешну реч за народ, говорите!
16 Тада Павле уста, махну руком и рече: Израиљци и ви који се бојите Бога, чујте!
17 Бог овога израиљског народа изабра оце наше и начини народ великим у туђини, у земљи египатској. Снажном руком изведе их из ње
18 и до четрдесет година прехрани их у пустињи.
19 Тада уништи седам народа у земљи хананској и земљу њихову даде њима
20 за неких 450 година. Потом даде судије до Самуила пророка.
21 Отада искаше цара, и даде им Бог Саула, сина Кисова, човека од племена Венијаминова, за четрдесет година.
22 Кад уклони њега, подиже им Давида за цара, коме и посведочи: "Нађох Давида, сина Јесејева, човека по моме срцу, који ће урадити све што ја хоћу".
23 Од семена овога човека подиже Бог, по обећању, Израиљу Спаситеља Исуса,
24 пошто Јован пред његовим доласком проповеда крштење покајања свему народу Израиљеву.
25 Кад Јован сврши - ваше свој живот, говораше: "За кога ме држите, нисам ја тај. Него ево иде за мном, коме нисам достојан раздрешити обућу на ногама".
26 Браћо, синови рода Аврамова, и ви богобојазни међу њима, нама се посла реч о овоме спасењу.
27 Јер становници јерусалимски и старешине њихове не познаше овога, осудише га и извршише речи пророчке које се читају сваке суботе.
28 Иако не нађоше ниједне смртне кривице, молише Пилата да га погуби.
29 И кад свршише све што је написано за њега, скинуше га с дрвета и метнуше у гроб.
30 Али Бог га подиже из мртивх.
31 Више дана показива се онима који с њим отидоше из Галилеје у Јерусалим, који су сад сведоци његови пред народом.
32 И ми вам јављамо да је Бог обећање што га је дао оцевима,
33 испунио деци нашој, кад је подигао Исуса, као што стоји у другом псалму: "Ти си Син мој, ја сам те данас родио".
34 А да га је васкрсао из мртвих да се више не врати у трхљење, овако је рекао: "Испунићу вам Давиду дана чврста обећања".
35 Зато и на другом месту каже: "Нећеш дати да твој светац види трухљења".
36 Јер Давид, послуживши своме нараштају, по вољи Божјој умре и метнуше га код отаца његових и виде трухљење.
37 А којега Бог подиже, не виде трухљења.
38 Да знате, дакле, браћо, да се кроз овога вама проповеда опроштење греха, и од свега ода шта вас није могао избавити закон Мојсијев,
39 избавља овај свакога који верује.
40 Гледајте, дакле, да не дође на вас што је казано у пророцима:
41 "Видите, ви који презирете, чудите се и нека вас нестане" Јер ја чиним дело у дане ваше, дело које нећете веровати ако вам га ко усказује".
42 А кад они излажаху, мољаху их да им (и) у другу суботу говоре ове речи.
43 А кад се скупштина разиђе, многи Јудеји и побожни проселити пођоше за Павлом и за Варнавом. Ови им говораху и световаху их да остану у благодати Божјој.
44 У другу суботу сабра се готово сав град да чују реч Божју.
45 А кад Јудеји видеше народ, напунише се зависти, хуљаху и говораху противно Павловим речима.
46 А Павле и Варнава рекоше слободно: Вама је прво требало говорити реч Божју; али, кад је одбацујете и себе држите за недостојне вечнога живота, ево се обраћамо незнабошцима.
47 Јер тако нам је заповедио Господ: "Поставио сам те за светлост незнабошцима, да будеш спасење до самога краја земље".
48 А кад ово чуше незнабошци, радоваху се и слављаху реч Господњу; и повероваше сви који беху одређени за живот вечни.
49 А реч се Господња ширила по свој околини.
50 Али Јудеји подбодоше угледне побожне жене и прваке градске, те подигоше гоњење на Павла и Варнаву, и истераше их из својих крајева.
51 А ови на њих отресоше прах са својих ногу и отидоше у Икониум.
52 А ученици се пуњаху радости и Духа светога.
1 У Икониуму уђоше заједно у синагогу јудејску и говораху тако да поверова велико мноштво Јудеја и Грка.
2 Али неверни Јудеји подбунише и раздражише душе незнабожаца на браћу.
3 Ови ипак осташе доста времена (онде) и проповедаху слободно, уздајући се у Господа, који је сведочио за реч благодати своје и давао те они чињаху знаке и чудеса.
4 А становништво градско раздели се; једни беху с Јудејима, а други с апостолима.
5 А кад налише и незнабошци и Јудеји са својим поглаварима да их злоставе и да их побију камењем,
6 они дознаше и побегоше у градове ликаонске, Листру и Дерву и у околину њихову.
7 И онде проповедаху еванђеље.
8 А у Листри беше један човек, немоћан у ногама, хром од утробе матере своје, који никад није ходио.
9 Он слушаше Павле где говори. Овај погледа на њега и кад виде да верује да ће оздравити,
10 рече снажним гласом: Устани на ноге своје управо! И скочи и хођаше.
11 А кад народ виде шта учини Павле, подигоше глас свој говорећи ликаонски: Богови посташе као људи и сиђоше к нама!
12 И називаху Варнаву Зевсом а Павла Хермесом, јер је он говорио.
13 А свештеник Зевса који је био пред градом, доведе бикове и донесе венце пред врата и хтеде с народом да принесе жртву.
14 А кад чуше апостоли, Варнава и Павле, раздераше хаљине своје и скочише међу народ вичући
15 и говорећи: Људи, зашто чините то? И ми смо смртни људи, као и ви, који вам проповедамо да се од ових идола обратите Богу живоме, који створи небо, земљу, море и све што је у њима,
16 који у прошлим временима пусти све народе да иду својим путевима,
17 али ипак не остави себе неосведочена, чинећи добро, дајући вам с неба дажд и године родне, пунећи срца ваша јелом и весељем.
18 Овим речима једва умирише народ да им не приносе жртве.
19 Али дођоше Јудеји из Антиохије и Икониума; подговорише народ, засуше Павла камењем и извукоше га из града, мислећи да је умро.
20 Али ученици га опколише, и он устаде и уђе у град. Сутрадан отиде с Варнавом у Дерву.
21 Пошто овоме граду проповедише еванђеље и стекоше много ученика, вратише се у Листру, Икониум и Антиохију,
22 утврђујући душе ученика, светујући их да остану у вери и (говорећи) да нам кроз многе невоље ваља ући у царство Божје.
23 И кад им по свима црквама поставише старешине, уз молитву и пост предадоше их Господу у кога су веровали.
24 Тада прођоше Писидију и дођоше у Памфилију,
25 проповедише реч у Перги и сиђоше у Аталију.
26 Оданде отпловише у Антиохију, одакле беху предани благодати Божјој на дело које су свршили.
27 Кад дођоше, сабраше цркву и казаше све што је Бог учинио с њима, и да је отворио незнабошцима врата вере.
28 И осташе дуже времена с ученицима.
1 И дођоше неки из Јудеје и учаху браћу: Ако се не обрежете по закону Мојсијеву, не можете се спасти.
2 А кад поста не мала распра и препирање између Павла и Варнаве и њих, одлучише, да због овога питања Павле, Варнава и други неки од њих иду горе у Јерусалим, к апостолима и старешинама.
3 Испраћени од цркве, пролажаху кроз Финикију и Самарију, причаху обраћање незнабожаца и чињаху велику радост свој браћи.
4 А кад дођоше у Јерусалим, прими их црква, апостоли и старешина, и казаше шта све Бог учини с њима.
5 Али усташе неки верни који припадаху секти фарисејској и рекоше: Треба их обрезати и заповедити им да држе закон Мојсијев.
6 Тада се сабраше апостоли и старешине да извиде ову ствар.
7 После дуге расправе уста Петар и рече им: Браћо, ви знате да (ме) је Бог већ од првих дана изабрао између вас, да из мојих уста чују незнабошци реч еванђеља и да верују.
8 И Бог, који познаје срца, посведочио је за њих и дао им је Духа светога као и нама,
9 и није поставио никакве разлике између нас и њих, јер је очистио вером срца њихова.
10 Што, дакле, сад кушате Бога и хоћете да метнете ученицима јарам на врат, којега ни оцеви наши ни ми не могосмо понети?
11 Него верујемо да ћемо се спасти благодаћу Господа Исуса, као и они.
12 Онда умуче све мноштво и слушаху Варнаву и Павла који причаху колике знаке и чудеса учини Бог међу незнабошцима преко њих.
13 А кад они умукоше, проговори Јаков и рече: Браћо, чујте ме!
14 Симеон каза како се Бог првипут смилова да из незнабожаца узме народ за своје име.
15 И с овим се слажу речи пророчке, као што је написано:
16 "Потом ћу се вратити и опет ћу сазидати дом Давидов који је пао, развалине његове поправићу и подигнућу га опет,
17 да потраже Господа и остали људи, т.ј. сви народи који се по мени зову, говори Господ који ово
18 објавује од давнина".
19 Зато ја мислим да се не дира у незнабошце који се обраћају Богу,
20 него да им се пише да се чувају да се не упрљају од идола, да се чувају од блуда, удављенога и од крви.
21 Јер Мојсије има од старих времена у свима градовима своје проповеднике: сваке суботе чита се по синагогама.
22 Тада одлучише апостоли и старешине са свом црквом, да изаберу између себе људе и да их с Павлом и Варнавом пошљу у Антиохију. (И изабраше) Јуду који се звао Варсава, и Силу, људе знамените међу браћом,
23 и послаше по њима ову посланицу: Апостоли, старешине и браћа поздрављају браћу од незнабожаца која су у Антиохији, Сирији и Киликији.
24 Како смо чули, да су вас неки од нас збунили речима и узнемирили душе ваше, а ми им ништа нисмо заповедили,
25 то смо одлучили једнодушно, да вам пошљемо изабране људе с нашим драгим Варнавом и Павлом,
26 с људима који су живот свој предали за име Господа нашег Исуса Христа.
27 Посласмо, дакле, Јуду и Силу, који ће то исто и речима казати:
28 Одлучисмо, наиме, свети Дух и ми, да не мећемо на вас никаквих других тегоба осим овога потребнога:
29 да се чувате од жртава идолских, од крви, од удављенога и од блуда. Ако се од овога ушчувате, добро ћете чинити. Будите здрави!
30 А кад их отпустише, дођоше у Антиохију, сабраше народ и предаше посланицу.
31 Кад је прочиташе, обрадоваше се утеси.
32 А Јуда и Сила, који и сами беху пророци, утешише и утврдише браћу многим речима.
33 После неког времена отпустише их браћа с миром к онима који су их послали.
34 ...
35 А Павле и Варнава осташе у Антиохији и учаху и проповедаху реч Господњу с многим другима.
36 После неколико дана рече Павле Варнави: Хајде да се вратимо и да обиђемо браћу по свима градовима у којима смо проповедали реч Господњу, (да видимо) како живе.
37 Варнава је хтео да узме са собом и Јована, прозванога Марка.
38 Али Павле је тражио да не узму са собом онога који их је одустао у Памфилији и није ишао с њима на посао.
39 Тако дође до срџбе, и они се раздвојише. Варнава узе Марка и отплови на Кипар,
40 а Павле изабра Силу и отиде, предан од браће благодати Господњој.
41 Пролазио је кроз Сирију и Киликију и утврђивао је цркве.
1 Па дође и у Дерву и у Листру. И, гле, беше онде неки ученик по имену Тимотеј, син једне Јудејке која је веровала, а оца Грка.
2 За њега добро сведочаху браћа у Листри и Икониуму.
3 Павле хтеде да овај с њиме пође; узе га и обреза због Јудеја који беху у оним местима. Јер су сви знали да му је отац био Грк.
4 И кад пролажаху градове, предаваху им наредбе које наредише апостоли и старешине у Јерусалиму, да их се држе.
5 Тако се цркве утврђиваху у вери и сваки дан их биваше више.
6 Прођоше Фригију и галатиску земљу, јер им је дух свети забранио да проповедају у Азији.
7 Кад дођоше до Мизије, хтедоше да иду у Витинију, али им не даде дух Исусов.
8 Тада прођоше Мизију и сиђоше у Троаду.
9 Овде се Павлу јави утвара ноћу: један човек из Македоније стајаше, мољаше га и рече: Пређи у Македонију и помози нам!
10 А кад виде утвару, одмах гледасмо да одемо у Македонију, јер смо знали да нас је Бог позвао да им проповедамо еванђеље.
11 Одвезосмо се, дакле, из Троаде, путовасмо право на Самотрак, сутрадан у Неапољ,
12 и оданде у Филипе, који су први град тога дела Македоније (римска) колонија. У томе граду остасмо неколико дана.
13 У суботу изиђосмо изван града, к реци, где мишљасмо да је синагога, седосмо и говорисмо женама које се беху скупиле.
14 Једна богобојазна жена, по имену Лидија, из града Тиатире, која је продавала скерлет, слушаше; и Господ отвори срце њено да пази на речи Павлове.
15 А кад се она и кућа њезина крстила, мољаше: Ако мислите да ја верујем у Господа, уђите у моју кућу и останите онде. И натера нас.
16 А кад једном иђасмо у синагогу, срете нас једна робиња која је имала дух погађачки и врачањем доносила велик добитак својим господарима.
17 Ова иђаше за Павлом и нама и викаше: Ови су људи слуге Бога највишега, који вам јављају пут спасења!
18 Ово чињаше она много дана. А кад се Павлу досади, окрену се и рече духу: Заповедам ти у име Исуса Христа, да изиђеш из ње. И изиђе у тај час.
19 А кад њезини господари видеше да им пропаде нада на добитак, узеше Павла и Силу и одвукоше их на трг, пред поглаварство,
20 и доведоше их к преторима и рекоше: ови људи, Јудеји, муте по нашем граду
21 и проповедају законе којих ми као Римљани не смемо примати ни творити.
22 А подиже се и народ на њих. Тада им претори здераше хаљине и заповедише да их шибају.
23 И кад их добро избише, бацише их у тамницу и заповедише тамничару да их добро чува.
24 Примивши таку заповест, он их баци у доњу тамницу и ноге им метну у кладе.
25 Око поноћи Павле и Сила мољаху се Богу и слављаху га, а сужњи их слушаху.
26 Уједанпут се земља затресе тако да се пољуља темељ тамнички; одмах се отворише сва врата, и свима спадоше окови.
27 Тамничар се пробуди, виде отворена врата тамничка, извуче мач и хтеде се убити, јер је мислио да су сужњи побегли.
28 А Павле повика јако и рече: Не чини себи никаква зла, јер смо сви ту.
29 Тада заиска светлости, улети и дркћући паде пред Павла и Силу,
30 изведе их напоље и рече: Господо, шта ми треба чинити да се спасем?
31 А ови рекоше: Веруј у Господа Исуса, и спашћеш се ти и дом твој.
32 И проповедише реч Божју њему и свима који беху у дому његову.
33 Још у онај час ноћи узе их и опра им ране, и одмах се крсти он и сви његови.
34 И уведе их у кућу, изнесе им јела и радоваше се са свим домом својим што је поверовао у Бога.
35 А кад је свануло, послаше претори ликторе и рекоше: пусти оне људе!
36 А тамничар каза ове речи Павлу: Послали су претори да се пустите. Сад, дакле, изиђите и идите с миром.
37 Али Павле им рече: Иако смо римски грађани, избише нас јавно, без суда, и онда нас бацише у тамницу. и сад хоће тајно да нас избаце? Не, него нека дођу сами и изведу нас.
38 А ликтори казаше ове речи преторима. И уплашише се кад чуше да су римски грађани.
39 Дођоше и рекоше им неколико лепих речи, изведоше их напоље и мољаху их да оду из града.
40 Тада изиђоше из тамнице и дођоше к Лидији; видеше и утешише браћу, и отидоше.
1 Прођоше Амфипољ и Аполонију и дођоше у Солун, где беше синагога јудејска.
2 По своме обичају, Павле уђе к њима и три суботе проповедаше им из писма,
3 тумачећи (га) и доказујући да је Месија морао пострадати и васкрснути из мртвих, и да је ово Месија. Исус, којега вам ја проповедам.
4 и неки од њих повероваше и присташе с Павлом и са Силом, тако и од богобојазних Грка велико мноштво, а и од првих жена не мало.
5 Али Јудеји позавидеше, узеше неке зле људе с трга, сабраше светину и узбунише град. Навалише на кућу Јасонову и хтедоше их извести пред народ.
6 А кад их не нађоше, повукоше Јасона и неке од браће пред старешине градске и викаху: Ти који буне цео свет, дошли су и овамо;
7 Јасон их је примио. Сви ови раде против царских заповести, јер говоре да има други цар, Исус.
8 И раздражише народ и старешина градске које чуше ово;
9 и пустише их тек кад су од Јасона и осталих добили јемство.
10 А браћа одмах ноћу послаше Павле и Варнаву у Верију. Кад дођоше онамо, уђоше у синагогу јудејску.
11 Ови беху племенитији од оних у Солуну; примише реч најусрдније и сваки дан истраживаху по писму је ли то тако.
12 И тако многи од њих повероваше, а и од угледних грчких жена и људи не мало.
13 А кад солунски Јудеји дознаше да је Павле у Верији проповедао реч Божју, дођоше и онамо и подигоше и узбунише народ.
14 А браћа онда одмах послаше Павла да иде у приморје; а Сила и Тимотеј осташе онде.
15 А пратиоци Павлови доведоше га до Атине, и са заповешћу на Силу и Тимотеја, да дођу к њему што брже, отидоше оданде.
16 А кад их Павле чекаше у Атини, раздражи се дух његов у њему кад виде да је град пун идола.
17 И проповедао је у синагоги Јудејима и богобојазнима и на тргу сваки дан онима који су се ту нашли.
18 А и неки од Епикураваца и стоичких филозофа упустише се с њиме у разговор, и једни говораху: Шта хоће овај брбљавац да каже? А други: Као да проповеда туђе богове; јер је проповедао Исуса и ускрс.
19 Тада га узеше, одведоше на ареопаг и рекоше: Можемо ли дознати каква је та нова наука коју ти казујеш?
20 Јер нешто ново мећеш у наше уши. Хоћемо, дакле, да знамо шта је то.
21 А сви Атињани и странци међу њима имаху времена само за то да што ново кажу или чују.
22 Тада Павле стаде насред ареопага и рече: Атињани, по свему видим да сте врло побожни.
23 Јер кад сам пролазио и мотрио ваше светиње, нашао сам и жртвеник на коме беше написано: "Непознатоме богу". Што, дакле, не знајући поштујете, то вам ја проповедам.
24 Бог који је створио свет и све што је на њему, као господар неба и земље, не живи у рукотвореним храмовима,
25 нити прима службе од руку људских, као да би му требало што, јер сам даје свима живот, дисање и све.
26 Он је учинио да од једнога (човека постане) сав род људски и да живи по свој земљи, поставио је одређена времена и међе њихова становања,
27 да траже Бога, не би ли га како опипали и нашли, јер није далеко ни од једнога од нас:
28 јер у њему живимо, мичемо се и јесмо, као што су и неки од ваших песника рекли: "Његов смо пород".
29 Кад смо, дакле, пород Божји, ни треба да мислимо да је божанство као злато или сребро или камен, као дело људске вештине и мисли.
30 Бог, дакле, не гледа на времена незнања, али сад заповеда људима да се сви свуда покају,
31 јер је поставио дан у који ће по правди судити свему свету, преко човека кога је за то одредио, а доказао је то свима тиме што га је подигао из мртвих.
32 А кад чуше ускрс из мртвих, једни се ругаху, а други рекоше: Чућемо те опет о овоме.
33 Тако Павле отиде од њих.
34 А неки људи присташе уз њега и повероваше, међу којима беше и Дионисије Ареопагит, жена по имену Дамара и други с њима.
1 Потом отиде из Атине и дође у Коринт.
2 Ту нађе једнога Јудејина по имену Акилу, родом из Понта, који је са својом женом Прискилом скоро дошао из Италије, јер Клаудије беше заповедио да сви Јудеји иду из Рима. Дође к њима,
3 и како беху истога заната, оста код њих и радили су (заједно). Правили су шаторе.
4 Сваке суботе проповедао је у синагоги и трудио се да задобије Јудеје и Грке.
5 А кад из Македоније дођоше Сила и Тимотеј, Павле је само проповедао и доказивао Јудејима да је Исус Месија.
6 А кад се они противљаху и хуљаху, отресе хаљине своје и рече им: Крв ваша на ваше главе! Ја сам чист и одсад идем к незнабошцима.
7 И отиде оданде и дође у кућу некога богобојазног човека по имену Титија Јуста, чија кућа беше до синагоге.
8 А Крисп, старешина синагоге, поверова у Господа са свим домом својим, а и многи Коринћани који (га) слушаху, повероваше и крстише се.
9 А Господ рече Павлу ноћу у утвари: Не бој се, него говори и да не ућутиш;
10 јер сам ја с тобом, и нико се неће усудити да ти што учини, јер ја имам велик народ у овоме граду.
11 И оста онде годину и шест месеци и учаше их речи Божјој.
12 А кад Галион беше проконзул у Ахаји, нападоше Јудеји једнодушно на Павла и доведоше га на суд
13 и рекоше: Овај наговара људе да против закона поштују Бога.
14 А кад Павле хтеде да отвори уста, рече Галион Јудејима: Да је какав преступ или зло дело, Јудеји, ја бих вас по дужности саслушао.
15 Али, кад су препирања за речи и имена и закон ваш, гледајте сами; ја судија томе нећу да будем.
16 И отера их од судијске столице.
17 Онда сви ухватише Состена, старешину синагоге, и бише га пред судом. А Галион ништа није марио за то.
18 Павле оста још позадуго, па се онда опрости с браћом и отплови у Сирију - а с њиме и Прискила и Акила -, пошто је у Кенхреји ошишао главу; јер се беше заветовао.
19 Кад дођоше у Ефес, оне остави онде, а сам уђе у синагогу и проповедаше Јудејима.
20 Они га мољаху да остане дуже времена, али он не хтеде,
21 него се опрости с њима и рече: Ако буде воља Божја вратићу се опет к вама. И отиде из Ефеса.
22 Кад дође у Кесарију, отиде горе, поздрави се с црквом, па сиђе у Антиохију.
23 Овде оста неко време, па онда отиде и прође редом галатијску земљу и Фригију, утврђујући све ученике.
24 А дође у Ефес један Јудејин по имену Аполос, родом из Александрије, човек речит и силан у писмима.
25 Био је поучен у науци Господњој, говорио је ватрено и учио је право о Исусу, али је знао само крштење Јованово.
26 Овај поче слободно проповедати у синагоги. А кад га чуше Прискила и Акила, узеше га к себи и још му боље протумачише науку Божју.
27 А кад хтеде да иде у Ахају, написаше браћа ученицима и умолише их да га приме. Дошавши онамо, поможе много онима који су поверовали благодаћу;
28 јер је силно надвлађивао Јудеје, јавно доказујући из писма да је Исус Месија.
1 А кад Аполос беше у Коринту, Павле прође горње земље и дође у Ефес. Ту нађе неке ученике
2 и рече им: Јесте ли примили Духа светога кад сте поверовали? А они му рекоше: Нисмо ни чули да има дух свети.
3 А он рече: каквим сте се, дакле, крштењем крстили? А они рекоше: Јовановим крштењем.
4 Тада Павле рече: Јован је крстио крштењем покајања и говорио је народу да верује у онога који ће доћи за њим, т.ј. у Исуса.
5 Кад то чуше, крстише се у име Господа Исуса.
6 И кад Павле метну руке на њих, сиђе Дух свети на њих, и говораху језике и прорицаху.
7 А беше људи свега око дванаест.
8 И уђе у синагогу и проповедаше онде слободно три месеца, говорећи им и трудећи се да их задобије за царство Божје.
9 А кад неки осташе упорни и неверни и ружаху науку пред народом, одступи од њих, одлучи ученике и проповедаше сваки дан у школи некога Тирана.
10 Ово је било две године, тако да су сви који су живели у Азији, и Јудеји и Грци, чули реч Господњу.
11 А Бог је необична чудеса чинио рукама Павловим,
12 тако да су и његове убрушчиће и кецеље носили на болеснике, иони се исцељиваху од болести, и зли духови излажаху из њих.
13 Тада почеше и неки од Јудеја који се скитаху и заклињаху ђаволе, спомињати име Господа Исуса над онима у којима беху зли духови и рекоше: Заклињем вас Исусом кога Павле проповеда.
14 Седам синова једног јудејског првосвештеника Скевер чињаху ово.
15 А зли дух одговори им: Исуса познајем, и Павла знам; али ко сте ви?
16 И скочи на њих човек у коме беше зли дух, надвлада их све и савлада, тако да су голи и израњени утекли из оне куће.
17 Ово дознадоше сви Јудеји и Грци који живљаху у Ефесу, и уђе страх у све њих, и величаше се име Господа Исуса.
18 Многи од оних који су веровали, долажаху, признаваху грехе своје и казиваху дела своја.
19 Многи од оних који чараху, сабраше књиге своје и спалише их пред свима. Прорачунаше и нађоше да су вредиле педесет хиљада сребра.
20 Тако је силно расла и јачала реч Господња.
21 После овога намисли Павле да прође Македонију и Ахају и да онда иде у Јерусалим. Рече: Пошто будем тамо, морам и Рим видети.
22 И посла у Македонију двојицу својих помоћника, Тимотеја и Ераста, а сам оста још неко време у Азији.
23 У то време подиже се не мала буна због науке.
24 Некакав златар, по имену Димитрије, који је правио сребрне храмове Артемидине и (тако) мајсторима давао не малу зараду,
25 скупи ове и мајсторе других оваквих ствари и рече: Људи, ви знате да ми од овога посла живимо.
26 Али видите и чујете да овај Павле, говорећи да то нису богови што се рукама људским граде, наговори и одврати многи народ не само у Ефесу него готово по свој Азији.
27 Али не прети само та опасност да ће нам пропасти овај занат, него се неће марити ни за храм велике богиње Артемиде, и пропашће величанство оне коју сва Азија и сав свет поштује.
28 А кад чуше ово, напунише се гнева и викаху: Велика је Артемида ефеска!
29 И напуни се град буне, и навалише једнодушно у позориште и одвукоше и Македонце Гаја и Аристарха, пратиоце Павлове.
30 А кад Павле хтеде да иде међу народ, не дадоше му ученици.
31 А и неки од Азиарха, који му беху пријатељи, послаше к њему и световаху га да не иде у позориште.
32 Међутим, једни викаху једно, а други друго; јер збор беше смућен, и највише их није знало зашто су се скупили.
33 Из гомиле доведоше Александра кога су Јудеји изгурали напред. Александар махну руком и хтеде се бранити пред народом.
34 Али, кад га познаше да је Јудејин, повикаше сви у глас и викаху око два часа: Велика је Артемида ефеска!
35 А кад писар утиша народ, рече: Ефесци, ко је тај човек који не зна да је град Ефес чувар храма велике Артемиде и њезина кипа који је пао с неба?
36 Кад, дакле, то нико не може порећи, ваља ви да будете мирни и ништа нагло дане чините.
37 Доведосте ове људе који нити су покрали храм нити хуле на нашу богињу.
38 А Димитрије и мајстори који су с њим, ако имају какву тужбу, има дана кад се суди и има проконзула; нека туже један другога.
39 Ако ли још што тражите, решиће се у законитој скупштини.
40 Јер нам прети опасност да будемо тужени за данашњу буну, јер нема ниједнога узрока којим бисмо се могли оправдати за ову буну. И кад ово рече, распусти народ који се беше скупио.
41 ...
1 А кад се буна утишала, дозва Павле ученике и светова их; опрости се с њима и крену на пут у Македонију.
2 Пошто прође оне крајеве и светова их многим речима, дође у Грчку.
3 Овде је остао три месеца. Како му Јудеји баш онда кад је хтео да се одвезе у Сирију, стадоше радити о глави, одлучи да се врати преко Македоније.
4 Пратили су га: Сопатар Пиров из Верије, Аристарх и Секунд из Солуна, Гај и Дерве и Тимотеј, Тихик и Трофим из Азије.
5 Ови отидоше напед и чекаху нас у Троади.
6 А ми се после дана бесквасних хлебова одвезосмо из Филипа и за пет дана дођосмо к њима у Троаду, где смо остали седам дана.
7 Кад смосе у први дан недеље сабрали да ломимо хлеб, Павле им је проповедао, и како је сутрадан хтео да пође, протегао је говор до поноћи.
8 А у горњој соби где се бесмо сабрали, гореле су многе лампе.
9 Како је Павле дуже проповедао, један младић по имену Евтих, који је седео на прозору, беше тврдо заспао. Савладан од сна, паде доле с трећега ката и дигоше га мртва.
10 Тада Павле сиђе доле, паде на њега, загрли га и рече. Не буните се, још је жив.
11 Онда се (опет) попе горе, изломи хлеб и једе, и пошто им је до зоре још много говорио, отиде.
12 А младића доведоше жива, и утешише се врло.
13 А ми смо се раније укрцали у лађу и одвезли у Ас, да ту и Павла узмемо у лађу; тако је био заповедио, јер је сам пешице хтео да иде.
14 Кад смо се у Асу састали, узесмо га у лађу и дођосмо у Митилину.
15 Одавде се сутрадан одвезосмо и дођосмо према Хију, други дан пређосмо на Сам и сутрадан дођосмо у Милит.
16 Павле је, наиме, био одлучио да прођемо мимо Ефес, да се не би задржао у Азији; јер се журио да, ако му буде могуће, о Духовима буде у Јерусалиму.
17 Из Милита посла у Ефес и дозва старешине црквене.
18 Кад дођоше к њему, рече им: Ви знате како сам код вас провео све време, од првога дана кад дођох у Азију.
19 Служио сам Господу са сваком понизношћу, са сузама и напастима које ми се догодише од Јудеја који су ми радили о глави.
20 Ништа корисно нисам пропустио да вам кажем и да вас научим, јавно и по кућама.
21 Преклињао сам и Јудеје и Грке да се врате Богу и да верују у Господа нашег Исуса.
22 Сад ме, ево, дух мој гони да идем у Јерусалим, и не знам шта ће ми се о њему догодити.
23 Само (то знам) да ми Дух свети по свима градовима сведочи да ме чекају окови и невоље.
24 Али мени је мој живот ништа, само да свршим пут свој и службу коју сам примио од Господа Исуса: да посведочим еванђеље о благодати Божјој.
25 И сад ево знам да више нећете видети мога лица сви ви кроз које прођох проповедајући царство.
26 Зато вам сведочим на данашњи дан, да сам чист од крви свију.
27 Јер не пропустих да вам јавим сву вољу Божју.
28 Пазите на себе и на све стадо, у коме нас је Дух свети поставио за епископе, да пасете цркву Божју, коју је стекао крвљу својом.
29 Ја знам да ће по моме одласку међу вас ући грабљиви вуци који неће штедети стада.
30 Између вас самих устаће људи који ће говорити наопако, да би повукли ученике за собом.
31 Зато пазите и опомињите се да три године ноћ и дан не престајах са сузама световати свакога од вас.
32 И сад вас предајем Господу и речи благодати његове, која је кадра оснажити и дати наследство међу свима освећенима.
33 Сребра, злата, или руха ни у једнога не заисках.
34 Сами знате да потреби мојој и мојих другова послужише ове руке моје.
35 Свагда вам показах, да се тако ваља трудити и помагати немоћнима, и сећати се речи самога Господа Исуса: "Блаженије је давати него ли примати".
36 И кад ово рече, клече на колена своја и помоли се Богу са свима њима.
37 И сви плакаху јако; загрлише Павла и љубљаху га.
38 Жалосни беху највише због речи коју је рекао, да више неће видети лица његова. И отпратише га на лађу.
1 Кад се од њих отргнусмо и одвезосмо, идући право, дођосмо на Кос, други дан на Род и оданде у Патару.
2 Ту нађосмо лађу која је ишла у Финикију, уђосмо у њу и одвезосмо се.
3 А кад нам се указа Кипар, остависмо га на лево, пловљасмо у Сирију и дођосмо у Тир, јер ту је требало истоварити лађу.
4 Нађосмо ученике и остасмо онде седам дана. Ови Павлу говораху Духом да не иде у Јерусалим.
5 А кад дани прођоше, отидосмо оданде и путовасмо даље, а сви су нас испратили, са женама и децом, до иза града. На обали клекнусмо и помолисмо се Богу,
6 опростисмо се један с другим и уђосмо у лађу, а они се вратише својим кућама.
7 Ми свршисмо пловљење од Тира и дођосмо у Птоломаиду; поздрависмо се с браћом и остасмо код њих један дан.
8 Сутрдан отпутовасмо и дођосмо у Кесарију; уђосмо у кућу Филипа еванђелиста, који је био један од седморице, и остасмо у њега.
9 овај је имао четири кћери, девојке, које су прорицале.
10 Ми остасмо онде више дана, и дође из Јудеје један пророк по имену Агав.
11 Он дође к нама, узе Павлов појас, свеза своје ноге и руке и рече: Ово вели Дух свети: "Човека чији је овај појас, овако ће свезати у Јерусалиму Јудеји и предаће га у руке незнабожаца".
12 Кад смо ово чули, молисмо и ми и ондашњи да не иде горе у Јерусалим.
13 А Павле одговори: Што плачете и цепате ми срце? Ја сам за име Господа Исуса готов не само свезан бити, него и умрети у Јерусалиму.
14 А кад га не могосмо наговорити, смирисмо се и рекосмо: Господња воља нека буде!
15 После ових дана спермисмо се и одосмо горе у Јерусалим.
16 А пођоше с нама и неки ученици из Кесарије и одведоше нас неком Мнасону са Кипра, старом ученику, да будемо његови гости.
17 Кад смо дошли у Јерусалим, примише нас браћа љубазно.
18 Сутрадан отиде Павле с нама Јакову, а биле су онде и све старешине.
19 Поздрави се с њима и стаде редом причати све што је Бог његовом службом учинио међу незнабошцима.
20 А кад ови чуше, слављаху Бога и рекоше му: Видиш брате, колико је хиљада Јудеја који верују, и сви ревнују за закон.
21 А за тебе су дознали да све Јудеје који живе међу незнабошцима, учиш отпадању од Мојсија и говориш им да не обрезују деце своје и да не живе по закону.
22 Шта ћемо, дакле, сад? Свакако ће чути да си дошао.
23 Учини, дакле, што ти кажемо: У нас има четири човека који су се заветовали.
24 Ове узми, очисти се с њима и плати за њих да ошишају главе своје. Тако ће сви дознати да оно што су чули за тебе, ништа није, него да и сам живиш по закону.
25 А за незнабошце који верују, ми смо одлучили и написали, да се чувају од жртава идолских, од крви, од удављенога и од блуда.
26 Тада Павле узе оне људе, очисти се и отиде с њима сутрадан у храм; јави да су се навршили дани очишћења (и чекао је) док није принесена жртва за свакога од њих.
27 А кад се већ скоро навршило седам дана, видеше га Јудеји из Азије у храму, побунише сав народ, метнуше руке на њега
28 и викаху: Израиљци, помагајте! Ово је човек који свуда све људе учи против народа, закона и овога места; па је још и Грке увео у храм и опоганио је ово свето место.
29 Видели су, наиме, пре тога с њим у граду Трофима из Ефеса и мислили су да га је Павле увео у храм.
30 Сав се град подиже и навали народ са свих страна; ухватише Павла и стадоше га вући напоље из храма. И одмах се затворише врата.
31 А кад га хтедоше убити, дође глас заповеднику од чете, да се сав Јерусалим побунио.
32 Овај одмах узе војнике и капетане и отрча доле на њих. А кад они видеше заповедника и војнике, престаше бити Павла.
33 Тада заповедих приступи, узе га и заповеди да га вежу двама ланцима. И питаше ко је и шта је учинио.
34 А у народу једни викаху једно, а други друго. И кад од вике није могао да сазна истину, заповеди да га одведу у око.
35 А кад је био на басамацима, морали су га војници због навале народа носити.
36 Јер је за њим ишао силан народ и викао: Погуби га!
37 А кад Павла хтедоше да уведу у око, рече заповеднику: Смем ли ти нешто рећи? А овај рече: Зар знаш грчки?
38 Ти, дакле, ниси Египћанин који је пре ових дана подигао буну и извео у пустињу 4000 сикарија?
39 А Павле рече: Ја сам човек Јудејин, из Тарса, грађанин познатога града у Киликији. Молим те допусти ми да говорим народу.
40 А кад он допусти, Павле, стојећи на басамацима, махну руком на народ. И кад поста велика тишина, проговори јеврејским језиком и рече:
1 Браћо и оци, чујте сад мој одговор вама!
2 А кад чуше да им јеврејским језиком проговори, још се већма умирише. И рече:
3 Ја сам Јудејин. Родио сам се у Тарсу киликијском, а одгајен сам у овоме граду. Код ногу Гамалилових васпитан сам тачно по отачком закону, био сам ревнитељ Божји, као што сте сви ви и данас.
4 Ову науку гонио сам до саме смрти: окивао сам и бацао у тамницу и људе и жене,
5 као што ми може посведочити и првосвештеник и све старешине. Од њих сам и добио посланице на браћу у Дамаску и ишао сам (онамо), да и оне који су онде били, свезане доведем у Јерусалим, да се казне.
6 А кад иђах и приближих се Дамаску, око подне ме уједанпут обасја велика светлост с неба.
7 Падох на земљу и чух глас где ми говори: "Савле, Савле, зашто ме гониш?"
8 А ја одговорих: "Ко си, Господе?" А он ми рече: "Ја сам Исус Назарећанин, кога ти гониш".
9 Моји пратиоци видели су светлост, али гласа који ми је говорио, нису чули.
10 И рекох: "Шта да чиним, Господе?" А Господ ми рече: "Устани, иди у Дамаск, и тамо ће ти се казати за све што ти је наређено да чиниш".
11 А како сам од оне силне светлости обневидео, вођаху ме моји пратиоци за руку и (тако) дођох у Дамаск.
12 А неки Ананија, човек побожан по закону, на добру, гласу код свих тамошњих Јудеја,
13 дође к мени, приступи ми и рече. "Савле брате, погледај!" И ја у тај час погледах на њега.
14 А он рече: "Бог отаца наших изабра те да познаш вољу његову, да видиш праведника и да чујеш глас из уста његових,
15 јер ћеш му бити сведок пред свима људима за то што си видео и чуо.
16 И сад, што оклеваш? Устани, крсти се, призови име његово и опери се од греха својих!"
17 А кад се вратих у Јерусалим и мољах се Богу у храму, дођох извали себе
18 и видех га где ми говори: "Пожури и иди брзо из Јерусалима, јер неће примити сведочанства твога за мене".
19 А ја рекох: "Али, Господе, они знају да сам ја бацао у тамнице и био по синагогама ове који верују у тебе.
20 А кад се пролевала крв Стефана, сведока твога, и ја стајах онде, одобравах и чувах хаљине оних који га убијаху".
21 И рече ми: "Иди, јер ћу те ја послати далеко међу незнабошце".
22 А они га до ове речи слушаху, па онда подигоше глас свој и викаху: Узми са земље овога! Јер не треба да живи.
23 А кад они викаху, збациваху хаљине своје и бацаху прах у ваздух,
24 нареди заповедник да га одведу у око и рече да га бојем испитају, да би дознао зашто су тако викали на њега.
25 А кад га оптужише да га шибају, рече Павле капетану који је стајао онде: Зар ви смете шибати Римљанина, и још без суда?
26 А кад капетан чу ово, приступи заповеднику и каза му: Шта хоћеш да чиниш? Овај човек је Римљанин!
27 Тада заповедник приступи и рече му: Кажи ми, јеси ли ти Римљанин? А он рече: Да.
28 А заповедник одговори: Ја сам ово грађанство за много новаца купио. А Павле рече: А ја сам се и родио с њиме.
29 И одмах одступише од њега они који су хтели да га испитају. А и заповедник се уплашио кад је чуо да је Римљанин, а беше га свезао.
30 Сутрадан хтеде дознати истину, зашто га туже Јудеји, па га пусти из окова, и заповеди да дођу првосвештеници и сав синедрион, сведе Павла и постави га пред њих.
1 А Павле погледа на синедрион и рече: Браћо, ја сам са потпуно чистом савешћу живео пред Богом до овога дана.
2 А првосвештеник Ананија заповеди онима што стајаху код њега, да га бију по устима.
3 Тада му Павле рече: Тебе ће бити Бог, зиде окречени! Седиш овде да ми судиш по закону, а против закона заповедаш да ме бију?
4 А они што стајаху наоколо, рекоше: Зар ружиш првосвештеника Божјег?
5 А Павле рече: Не знадох, браћо, да је првосвештеник. Јер стоји написано: "Не ружи старешину народа свога!"
6 А кад Павле виде да је један део садукеја а други фарисеја, повика у синедриону: Браћо, ја сам фарисеј, фарисејско дете! За наду и ускрс из мртвих доведен сам на суд.
7 А кад он ово рече, постаде распра међу фарисејима и садукејима, и подели се народ.
8 Јер садукеји говоре да нема ускрса, ни анђела, ни духова, а фарисеји призивају све ово.
9 Подиже се велика вика, и устадоше неки књижевници од странке фарисејске, препираху се и говораху: Не налазимо никакво зло на овоме човеку. Да му није анђео или дух говорио?
10 А кад дође до велике свађе, заповедник се побоја да Павла не раскину; и заповеди војницима да сиђу доле, да га отму од њих и одведу у око.
11 Ону ноћ стаде пред њега Господ и рече: Не бој се! Као штоси сведочио за мене у Јерусалиму, тако ти ваља сведочити и у Риму.
12 А кад свану, Јудеји се сабраше и заклеше се да неће ни јести ни пити док не убију Павла.
13 А беше их више од четрдесет који ову заклетву учинише.
14 Ови приступише првосвештеницима и старешинама и рекоше: Заклетвом се заклесмо да нећемо ништа окусити док не убијемо Павла.
15 Сад, дакле, ви са синедрионом кажите заповеднику да га сведе к вама; као да бисте хтели његову ствар боље испитати. А ми смо готови да га убијемо пре него што се приближи.
16 За ову заседу чу син сестре Павлове, па дође, уђе у око и каза Павлу.
17 А Павле дозва једног од капетана и рече: Овога младића одведи заповеднику, јер има нешто да му каже.
18 Овај га узе, одведе заповеднику и рече: Сужањ Павле дозва ме и замоли да овог младића доведем к теби, има нешто да ти каже.
19 А заповедник га узе за руку, оде с њим насамо и питаше га: Шта је то што имаш да ми кажеш?
20 А он рече: Јудеји су се договорили да те замоле да сутра сведеш Павла у синедрион, као да би хтео његову ствар боље да испиташ.
21 Али их ти немој послушати. Јер га чекају више од четрдесет њихових људи, који су се заклели да неће ни јести ни пити док га не убију. Сад су готови и чекају твоје обећање.
22 Тада заповедник отпусти младића, пошто му је заповедио био: Никоме не казуј да си ми ово јавио!
23 И дозва двојицу од капетана и рече: Од трећега часа ноћи спремите двеста војника да иду до Кесарије, седамдесет коњаника и двеста стрелаца.
24 И коње приправите да посаде на њих Павла и срећно га одведу прокуратору Феликсу.
25 И написа овако писмо:
26 Клаудије Лисија поздравља силнога прокуратора Феликса.
27 Овога човека ухватише Јудеји и хтедоше га убити; ја дођох с војнцима и отех га, јер сам дознао да је Римљанин.
28 Желећи дознати узрок за који га криве, сведох га у њихов синедрион.
29 Тада нађох да га криве за питања њихова закона, а да нема никакве кривице која заслужује смрт или окове.
30 Али, кад ми јавише да се ради о глави овога човека, одмах га послах к теби, а заповедио сам и тужитељима да га пред тобом оптуже.
31 А војници онда, по заповести, узеше Павла и одведоше га ноћу у Антипатриду.
32 Сутрадан оставише коњанике да иду с њим, а они се вратише у око.
33 Ови дођоше у Кесарију, предаше писмо прокуратору и изведоше и Павла пред њега.
34 Кад је прочитао писмо, запита из које је провинције, и кад дозна да је из Киликије,
35 рече: Саслушаћу те кад дођу и твоји тужитељи. И заповеди да га чувају у двору Иродову.
1 После пет дана сиђе првосвештеник Ананија с неколико старешина и с неким адвокатом Тертулом и тужише Павла прокуратору.
2 Кад га дозваше, поче Тертул тужити га: Да под тобом живимо у великом миру и да је твојом бригом овоме народу боље,
3 то ми, силни Феликсе, признајемо увек и свагде са сваком захвалношћу.
4 Али да ти много не досађујем, молим те, саслушај нас укратко по својој доброти.
5 Нађосмо, наиме, да је овај човек куга, да подиже буне против свих Јудеја по свему свету, и да је коловођа секти назаренској.
6 Покушао је чак да и храм опогани, и зато смо га ухватили.
7 ...
8 Од њега можеш, ако га испиташ, и сам дознати за све ово за што га ми тужимо.
9 А и Јудеји га нападоше, говорећи да је тако.
10 А кад му прокуратор намаже да говори, Павле одговори: Знајући да си тиод много година судија овоме народу, слободно одговарам за себе.
11 Ти можеш дознати да нема више од дванаест дана како сам отишао у Јерусалим да се (тамо) помолим Богу.
12 И нити ме у храму, нити по синагогама, нити у граду нађоше да се с ким препирем или да буним народ.
13 И не могу ти доказати то за што ме сада туже.
14 А ово ти признајем, да по науци коју они називају сектом, Богу отачкоме служим тако, да верујем све што је написано у закону и у пророцима
15 и да имам наду на Бога, коју имају и сами ови, да ће бити ускрс праведника и грешника.
16 Зато се и сам трудим да имам чисту савест свагда и пред Богом и пред људима.
17 После више година дошао сам да своме народу донесем милостињу и да принесем жртве.
18 Код ових ме нађоше у храму, очишћена, али без народа и вике,
19 неки Јудеји из Азије, који су требали доћи пред тебе и тужити ме, ако имају што на мене.
20 Или ови сами нека кажу какву су кривицу нашли на мени кад сам стајао пред синедрионом,
21 осим за ову једну реч коју гласовито рекох стојећи међу њима: За ускрс мртвих судите ми ви данас!
22 Тада Феликс одгоди њихову ствар, јер је добро знао науку, и рече: Кад дође заповедник Лисија, решићу вашу ствар.
23 А капетану заповеди да га чувају, али да му се олакша и да се никоме од његових не забрањује да га послужује.
24 После неколико дана дође Феликс са Друсилом, женом својом, која је била Јудејка; дозва Павла и слушао је његов говор о вери у Исуса Христа.
25 А кад он поче говорити о праведности, чистоти, и о будућем суду, уплаши се Феликс и рече: Засад иди; а кад узимам кад, дозваћу те.
26 Уз то се надао да ће му Павле дати новца. Зато га је и чешће дозивао и разговарао се с њим.
27 А кад се навршише две године, измени Феликса Порције Фест. А Феликс, хотећи Јудејима учинити на вољу, остави Павла у сужањству.
1 А кад Фест дође у провинцију, после три дана оде из Кесарије горе у Јеруслим.
2 А првосвештеници и прваци јудејски тужише му Павла и мољаху га,
3 иштући милости против њега, да га пошаље у Јеруслаим, јер су спремали заседу да га убију.
4 А Фест одговори да се Павле чува у Кесарији, а и сам ће скоро онамо да иде.
5 Ваши прваци, рече, нека сиђу са мном и, ако има каква кривица на том човеку, нека га туже.
6 Код њих је био не више од осам или десет дана, па онда сиђе у Кесарију. Сутрадан седе на судиску столицу и заповеди да доведу Павла.
7 Кад га доведоше, опколише га Јудеји који беху дошли из Јерусалима, и изношаху многе и тешке кривице, које нису могли доказати.
8 А Павле се бранио: Нити закону јудејском, нити храму, нити цару што згреших.
9 Али Фест, хотећи Јудејима учинити на вољу, одговори Павлу и рече: Хоћеш ли да идеш горе у Јерусалим и онде да ти судим за ово?
10 А Павле рече: Ја стојим пред судом царевим, овде треба да ми се суди. Јудејима ништа нисам скривио, као што и ти врло добро знаш.
11 Ако сам крив и ако сам учинио што заслужује смрт, не марим да умрем; а ако ништа не стоји за што ме ови туже, нико ме не може њима предати. Цару идем!
12 Тада Фест проговори са саветницима и одговори: Цару си рекао да хоћеш, цару ћеш поћи!
13 После неколико дана дођоше у Кесарију цар Агрипа и Верникија, да поздраве Феста.
14 Како су онде остали више дана, каза Фест цару за Павла и рече: Феликс је оставио једнога сужња
15 кога су првосвештеници и старешине јудејске, кад сам био у Јерусалиму, тужиле и молиле ме да га осудим.
16 Ја им одговорих да није обичај у Римљана да се један човек преда пре него што се оптужени суочи с тужитељима и не да му се прилика да одговори на тужбу.
17 А кад се они овде састаше, никаквога одлагања не учиних, него сутрадан седох на судиску столицу и заповедих да доведу човека.
18 Али тужитељи који стајаху око њега, не изнесоше ниједне кривице за зла дела на која ја помишљах,
19 него имаху с њим некаква питања о својој вери и о неком Исусу који је умро, а за кога је Павле говорио да је жив.
20 Не разумевајући ова питања, рекох, би ли хтео ићи у Јерусалим и онде да му се суди за ово.
21 А кад Павле апелова да га чувамо до суда светога цара, заповедих да га чувају док га не пошљем цару.
22 А Агрипа рече Фесту: И ја бих да чујем тога човека. Сутра ћеш га, рече, чути.
23 Сутрадан дођоше Агрипа и Верникија с великим сјајем и са заповедницима и првим људима онога града уђоше у судницу. И кад Фест заповеди, доведоше Павла.
24 Тада рече Фест: Агрипа царе и сви ви који сте овде с нама, видите човека због кога је сав јудејски народ и у Јеруслиму и овде навалио на мене, вичући да он не треба више да живи.
25 Али ја нађох да он није учинио ништа што заслужује смрт. Но, како је сам рекао да хоће да иде светломе цару, одлучих да га пошљем (онамо).
26 Али немам ништа сигурнога да напишем за њега господару. Зато га доведох пред вас, а особито пред тебе, Агрипа царе, да бих после испитивања имао шта писати.
27 Јер ми се чини лудо сужња послати, а кривице његове на јавити.
1 А Агрипа рече Павлу: Допушта ти се да говориш за себе. Онда Павле пружи ру ку и поче се бранити:
2 За срећу своју држим, царе Агрипа, што се данас пред тобом браним од свега за што ме криве Јудеји,
3 а нарочито зато што ти знаш све јудејске законе и препирања. Зато те молим да ме стрпљиво саслушаш.
4 Како сам ја од младости, од почетка, живео у своме народу и у Јерусалиму, то знају сви Јудеји,
5 који ме знају отпре, ако само хоће да посведоче да сам као фарисеј живео по најстрожијој секти наше вере.
6 И сад стојим пред судом за наду на обећање што га Бог обрече оцевима нашим,
7 до којега наших дванаест племена мисле доћи служећи Богу непрестано ноћ и дан. За ову наду оптужен сам, царе, од Јудеја!
8 Зашто ви мислите да се не може веровати да Бог подиже мртве?
9 Ја сам некад заиста мислио да ми ваља многа зла чинити против имена Исуса Назарећанина.
10 То сам у Јерусалиму и учинио. Добивши власт од првосвештеника, ја сам многе од светих затворио у тамницу, и одобравао сам кад су их убијали.
11 Често сам их по свима синагогама кажњавао и терао да хуле, мрзио сам на њих одвише и гонио сам их чак до туђих градова.
12 Кад сам за то, с влашћу и заповешћу од првосвештеника, ишао у Дамаск,
13 у подне, царе, видех на путу с неба светлост већу од сијања сунчанога, која обасја мене и моје пратиоце.
14 И кад ми сви падосмо на земљу, чух глас где ми говори јеврејским језиком: "Савле, Савле, зашто ме гониш? Тешко ти је противу бодила ритати се!"
15 А ја рекох: "Ко си, Господе?" А Господ рече: "Ја сам Исус кога ти гониш.
16 Него устани и стани на ноге своје! Јер ти се за то јавих, да те учиним слугом и сведоком за то како си ме видео и како ћу ти се (још) показати.
17 Избавићу те од народа (твога) и од незнабожаца, којима те шаљем,
18 да им отвориш очи, да се обрате од таме к светлости и од власти сотоне к Богу, да приме опроштење греха и део међу онима који су освећени вером у мене".
19 Зато, царе Агрипа, не бих непокоран небеској утвари,
20 него прво онима у Дамаску, па у Јерусалиму, по свој Јудеји и незнабошцима проповедах да се покају, да се обрате к Богу и да чине дела достојна покајања.
21 За то су ме Јудеји ухватили у храму и хтели да ме убију.
22 Али Божјом помоћу стојим до овога дана и сведочим малом и великом, не казујући ништа друго осим што су пророци и Мојсије казали да ће бити:
23 да ће Месија пострадати, да ће први устати из мртвих и проповедати светлост (нашем) народу и незнабошцима.
24 А кад се он овако бранио, викну Фест: Ти си луд, Павле! Од многог знања си полудео!
25 А Павле рече: Нисам ја луд, силни Фесте, него говорим истините и паметне речи.
26 Зна за ово (и) цар, коме слободно говорим. Јер не верујем да му је што од овога непознато, јер се ово није догодило у углу.
27 Верујеш ли, царе Агрипа, пророцима? Знам да верујеш.
28 А Агрипа рече Павлу: Још мало па ћеш ме наговорити да будем хришћанин.
29 А Павле рече: Молио бих Бога да би, пре или после, не само ти него и сви који ме слушају данас, били такови као што сам ја, осим ових окова.
30 Тада уста цар, прокуратор, Вериникија и који су седели с њима,
31 отидоше и разговараху се међу собом говорећи: Овај човек није учинио ништа што заслужује смрт или окове.
32 А Агрипа рече Фесту: Овај је човек могао бити пуштен да није рекао да хоће к цару.
1 А кад би одређено да идемо у Италију, предаше Павла и друге неке сужње капетану царске чете, по имену Јулију.
2 Уђосмо у лађу адрамитску, која је имала пловити у азиска места, и отискосмо се; а био је с нама Македонац Аристарх из Солуна.
3 Други дан дођосмо у Сидон, и Јулије, који је с Павлом лепо поступао, допусти му да оде до својих пријатеља и да се ови постарају за њега.
4 Кад се оданде одвезосмо, због противног ветра пловисмо поред Кипра.
5 Препловисмо пучину киликиску и памфилиску и дођосмо у Миру ликиску.
6 Онде капетан нађе једну александриску лађу која је пловила у Италију и метну нас у њу.
7 А како смо много дана споро пловили и једва дошли према Книду, јер нам није дао ветар, код Салмоне пловисмо поред Крита.
8 Једва се возећи поред краја, дођосмо на једно место које се зове Добра пристаништа, близу кога беше град Ласеја.
9 Како је већ било прошло много времена, а и пловљење већ није било сигурно, јер је већ и пост био прошао, световаше Павле
10 и рече им: Људи, видим да ће пловљење бити с муком и великом штетом не само товара и лађе, него и нашег живота.
11 Али је капетан више веровао крмару и господару од лађе него ли Павловим речима.
12 Како пристаниште није било згодно за зимовање, већина је световала да се одвезу оданде, не би ли како могли доћи до Финикса и онде да зимују. То је пристаниште критско, отворено према југозападу и северозападу.
13 И кад дуну југ, мишљаху да могу извршити своју намеру, дигоше сидра и пловљаху покрај Крита.
14 Али после кратког времена захвати лађу буран ветар који се зове североисточњак.
15 Кад понесе лађу и ова се не могаше противити ветру, предадосмо се ветру и носио нас је.
16 А кад прођосмо мимо једно мало острво које се зове Клауда, једва се могосмо дочепати чамца.
17 Дигоше га горе, употребише подупираче и везаше лађу ужетом. Бојећи се да не дођу у Сирту, спустише справу и тако су даље пловили.
18 Али како нам је бура веома досађивала, сутрадан избацише товаре,
19 а у трећи дан својим рукама избацише справе лађарске.
20 Како се више дана не показаше ни сунце ни звезде, а бура је била велика, то смо најпосле изгубили сваку наду да ћемо се спасти.
21 Како се задуго није јело, дође Павле међу њих и рече: Требали сте ме, људи, послушати и не отискивати се од крита, па имати ове муке и штете.
22 А сад вас молим да будете добре воље; јер ниједна душа од вас неће пропасти, само лађа.
23 Јер ове ноћи стаде преда ме анђео Бога којега сам ја и коме служим
24 и рече: "Не бој се, Павле! Ти мораш доћи пред цара. И, ево, поклонио ти је Бог све који се возе с тобом".
25 Зато, људи, не бојте се! Ја верујем Богу да ће тако бити као што ми је речено.
26 Али ваља нам доћи на једно острво.
27 А кад дође четрнаеста ноћ и ми пловљасмо по Адрији, у помоћи опазише лађари да се приближују некаквој земљи.
28 Измерише дубину и нађоше двадесет хвати; и прошавши мало, опет измерише, и нађоше петнаест хвати.
29 Бојећи се да не наиђемо где на прудовита места, са стражњега краја лађе бацише четири сидра и жељаху да сване.
30 А кад лађари покушаше да побегну из лађе и спустише чамац у море, изговарајући се као да хоће с предњега краја да спусте сидра,
31 рече Павле капетану и војницима: Ако ови не остану у лађи, ви се не можете спасти.
32 Тада војници одрезаше ужа на чамцу и пустише га те паде (у море).
33 А у свануће мољаше Павле све да једу и рече: Четрнаести је дан данас како чекате и без хране остасте, и ништа не окусисте.
34 Зато вас молим да једете: јер је то за ваше спасење. Ниједноме од вас длака с главе неће отпасти.
35 То рече, узе хлеб, захвали Богу пред свима, изломи га и стаде јести.
36 Тада се сви развеселише, па и једоше.
37 А беше нас у лађи душа свега 276.
38 Кад се наситише јела, облакшаше лађу избацивши пшеницу у море.
39 А кад свану, не познаше земље; али угледаше некакав залив с обалом на коју су, ако буде могуће, хтели да натерају лађу.
40 Одрешише сидра и пустише их у море, па одрешише и ужа на крмама, наместише предње једро према ветру и иђаху према обали.
41 А кад наиђоше на пруд, наседе лађа: предњи део насади се и није се могао помакнути, а стражњи се део разби од силе (валова).
42 А војници се договорише да побију сужње, да не би који испливао и утекао.
43 Али капетан хтеде да сачува Павла, и забрани њихову намеру: заповеди онима који су знали пливати, да први скоче у воду и изиђу на земљу,
44 а остали (изиђоше), једни на даскама, а други на чему од лађе. И тако изиђоше сви живи на земљу.
1 И кад се спасосмо, дознадосмо да се острво зове Мелита.
2 А варвари нам чињаху не обичну љубав: наложише ватру и због кише која је падала и због зиме примише нас све.
3 А кад Павле скупи гомилу грања и метну на ватру, изиђе змија од врућине и скочи му на руку.
4 А кад варвари видеше животињу где виси о руци његовој, говораху један другоме: Јамачно је овај човек убица, који се избавио од мора, али му правда не да да живи.
5 А он отресе животињу у ватру и не би му ништа зло.
6 А они чекаху да он отече или уједанпут да падне мртав. Кад после дугог чекања видеше да му ништа зло не би, променише своје мишљење и говораху да је он Бог.
7 А у ономе крају беше имање поглавара од острва по имену Публија. Овај нас прими и угости љубазно три дана.
8 А догоди се да отац Публијев лежаше од грознице и од срдобоље; Павле уђе к њему, помоли се Богу, метну руке своје на њега и излечи га.
9 А кад то би, долажаху и други који беху болесни на острву и исцељиваху се.
10 Поштоваху нас многим часима, и кад пођосмо, дадоше нам што нам је требало.
11 После три месеца одвезосмо се на лађи александријској, која је презимила на острву и на којој беху написани Диоскури.
12 Допловисмо у Сиракузу и остасмо онде три дана.
13 Оданде, држећи се обале, дођосмо у Региум. Кад после једног дана дуну југ, дођосмо други дан у Путеоле.
14 Онде нађосмо браћу, која нас замолише да останемо код њих седам дана. И тако дођосмо у Рим.
15 Оданде нам браћа, кад чуше за нас, изиђоше у сусрет до Апијева трга и Три крчме. Кад их Павле виде, захвали Богу и ослободи се.
16 А кад дођосмо у Рим, Павлу се допусти да живи засебно, с војником који га је чувао.
17 После три дана сазва он старешине јудејске, и кад се они скупише, говораше им: Иако, браћо, не учиних ништа противно народу или законима отачким, из Јерусалима ме ипак као сужња предаше у руке Римљанима.
18 Ови ме после испитивања хтедоше пустити, јер се не нађе на мени никаква смртна кривица.
19 Али, како су се Јудеји овоме противили, натера ме невоља да се иштем пред цара, (али) не као да бих имао што тужити свој народ.
20 Зато вас замолих да се видимо и да се разговоримо; јер за наду Израиљеву окован сам у ово гвожђе.
21 А они му рекоше: Ми нити примисмо писма за тебе из Јудеје, нити дође ко од браће да јави или да каже што зло за тебе.
22 Али желимо да чујемо од тебе шта мислиш. Јер нам је познато за ову секту да јој се свуда насупрот говори.
23 И одредише му дан и још их више дође к њему у стан. Овима је казивао и сведочио царство Божје и трудио се да их задобије за Исуса (доказима) из закона Мојсијева и из пророка, од јутра до мрака.
24 И једни вероваху његовим речима, а други не вероваху.
25 Будући несложни међу собом, отидоше, а Павле рече само једну реч: Добро каза Дух свети преко пророка Исаије оцевима вашим:
26 "Иди народу овоме и кажи: Чућете, и нећете разумети, гледаћете, и нећете видети;
27 јер је одрвенило срце овога народа, ушима тешко чују и очи су своје затворили, да како не виде очима, не чују ушима, не разумеју срцем и обрате се, и излечим их".
28 Да знате, дакле, да се незнабошцима посла ово спасење Божје: и они ће чути.
29 ...
30 И остаде пуне две године у своме стану што га беше узео и дочекивао је све који су му долазили.
31 Проповедао је царство Божје и учио је о Господу Исусу Христу сасвим слободно и без сметње.