1 Павле, апостол Христа Исуса по вољи Божјој, и брат Тимотеј цркви Божјој у Коринту, са свима светима који су у свој Ахаји:
2 благодат вам и мир од Бога Оца нашега и Господа Исуса Христа.
3 Слава Богу и Оцу Господа нашег Исуса Христа, Оцу милосрђа и Богу сваке утехе,
4 који нас теши у свакој невољи нашој, да бисмо ми могли тешити оне који су у свакој невољи, утехом којом нас саме теши Бог.
5 Јер, као што нас обилно сналазе страдања Христова, тако је кроз Христа обилна и утеха наша.
6 Ако ли смо у невољи, за вашу је утеху и спасење; ако ли се тешимо, за вашу је утеху, која се показује у сношењу истих страдања која и ми подносимо.
7 И тако је нада наша за вас тврда, јер знамо да као што сте заједничари у нашем страдању, тако и у утеси.
8 Јер хоћемо да знате, браћо, за невољу нашу која нам се догодила у Азији, да смо били и сувише, преко снаге оптерећени, тако да се нисмо надали ни даћемо остати живи.
9 И већ смо сами себе осудили били на смрт, да се не би уздали у себе, него у Бога који подиже мртве.
10 Он нас је од толике смрти избавио и избављаће; у њега се уздамо да ће нас и даље избављати,
11 помоћу и ваше молитве за нас, да за благодат која је нама дана, многи људи дају хвалу (Богу) за нас.
12 Јер је ово слава наша: сведочанство савести наше, да смо у светости и чистоти Божјој, не по мудрости људској, него по благодати Божјој живели на свету, а особито међу вама.
13 Јер вам не пишемо друго него што читате и разумете, а надам се да ћете потпуно разумети,
14 као што сте нас донекле већ разумели; да смо слава ваша, као и ви наша, за дан Господа нашег Исуса.
15 И у овом поуздању хтедох прво к вама доћи, да по другипут примите благодат,
16 и кроз вас да одем у Македонију, и опет из Македоније да дођем к вама и ви да ме отпратите у Јудеју.
17 Јесам ли, дакле, био лакоуман кад сам ово хтео? Или су моје намере чисто људске намере, тако да је у мене (у исто време) и "да" и "не".
18 Тако ми верности Божје: реч је наша к вама није (у исто време) и "да" и "не".
19 Јер Син Божји, Христос Исус, кога ми вама проповедамо, ја, Силван и Тимотеј, не беше "да" и "не", него у њему би "да".
20 Јер, колико је обећања Божјих, у њему су "да"; зато и говоримо кроз њега "амин", Богу на славу.
21 А Бог је који нас с вама (заједно) утврђује у Христу и који нас помаза,
22 који нас и запечати и даде Духа као капару у срца наша.
23 А ја за сведока Бога призивам на своју душу: (само) штедећи вас, не дођох више у Коринт.
24 Не као да ми господаримо вером вашом, него смо (само) помагачи ваше радости; у вери сте тврди.
1 Ово, пак, одлучих у себи, да вам не дођем опет у жалости.
2 Јер, ако вас ја жалостим, ко ће ме веселити ако не онај кога ја жалостим?
3 И баш то вам писах, да ме, кад дођем, не ожалосте они за које би ваљало да се веселим. Јер се уздам у све вас, да је моја радост (радост) свих вас.
4 Јер од многе невоље и бриге срца писах вам с многим сузама, не да вас ожалостим, него да бисте познали љубав коју имам изобилно к вама.
5 Ако је, пак, ко ожалостио, није мене ожалостио, него - (бар) донекле, да не претерам - све вас.
6 Томе је доста овај кар од већине,
7 тако да му, напротив, пре морате опростити и тешити га, да га како не сатре превелика жалост.
8 Зато вас молим, љубите га.
9 Јер за то вам и писах, да познам вредност вашу, јесте ли у свему послушни.
10 А коме ви што опростите, (томе опраштам) и ја; јер сам и ја што сам опростио, ако сам што опростио, (опростио) вас ради, пред Христом,
11 да нас не превари сотона, јер знамо шта он мисли.
12 А кад дођох у Троаду да проповедам еванђеље о Христу, и отворише ми се врата у Господу,
13 нисам имао мира у души својој, јер не нађох Тита, брата свога, него се опростих с њима и одох у Македонију.
14 Али хвала Богу који нам свагда даје победу у Христу и на сваком месту шири кроз нас мирис познања свога!
15 Јер смо Христов мирис Богу, међу онима који се спасавају и међу онима који пропадају,
16 једнима мирис смрти за смрт, другима мирис животни за живот. И ко је за ово подобан?
17 Јер ми не тргујемо речју Божјом, као многи, него као из чиста срца, него као из Бога говоримо пред Богом у Христу.
1 Почињемо ли опет себе препоручивати? Или требамо, као неки, препоручних писама на вас или од вас?
2 Ви сте наше писмо, написано у срциам нашим, које знају и читају сви људи.
3 Јер се зна да сте писмо Христово које смо ми саставили, које је написано не мастилом, него Духом Бога живога, не на каменим плочама, него на плочама људских срца.
4 А тако поуздање имамо у Бога кроз Христа.
5 Не као да смо од себе кадри што расудити као од себе, него је наша способност од Бога,
6 који нас је и оспособио да будемо слуге новом савезу, не слову, него Духу: јер слово убија, а Дух оживљује.
7 А кад (већ) служба смрти, словима изрезана у камену, беше славна, тако да синови Израиљеви не могоше погледати на лице Мојсијево од славе лица његова, која прође,
8 како да не буде још славнија служба Духа -
9 Јер, кад славна беше служба осуђења, много је славнија служба праведности.
10 Управо, због превелике славе (еванђеља) прослављено (законом) у овом случају и није прослављено.
11 Јер, кад славно беше оно што престаје, много је славније оно што остаје.
12 Имајући, дакле, оваку наду, говоримо сасвим слободно
13 и не (чинимо) као Мојсије (,који) меташе покривало на лице своје, да не би синови Израиљеви видели свршетак ономе што престаје.
14 Али мисли њихове посташе тупе. Јер до данашњег дана стоји исто покривало у читању Старога савеза, и не скида се, јер га (само) Христос уништава:
15 него до данас стоји покривало на срцу њихову кад год се чита Мојсије,
16 "али кад се обрати ка Господу узеће се покривало".
17 А Господ је Дух: а где (је) Дух Господњи, (онде је) слобода.
18 Ми, пак, сви откривеним лицем гледамо славу Господњу, и преображавамо се у исту слику, из славе у славу, као што бива од Господњега Духа.
1 Зато, имајући ову службу по милости (Божјој), не бојимо се,
2 него смо се одрекли тајнога срама, не живимо у лукавству и не изврћемо реч Божју, него јављањем истине препоручујемо себе свакој савести човечјој пред Богом.
3 Ако ли је, пак, наше еванђеље ипак покривено, покривено је (само) онима који пропадају,
4 онима који не верују, којима је бог овога света ослепио мисли, да не виде светлост еванђеља о слави Христовој, који је слика Божја.
5 Јер не проповедамо себе, него Христа Исуса, Господа, а себе (држимо само) за слуге ваше Исуса ради.
6 Јер Бог који је рекао: "Нека из таме засветли светлост!", он је засветлио у срцима нашим, да би се осветлило познање славе Божје на лицу Христову.
7 Али ово благо имамо у земљаним судовима, да (би се видело да) је превелика сила од Бога,а не од нас.
8 У свему имамо невоље, али нисмо у шкрипцу; збуњени смо, али не губимо наде;
9 гоне нас, али нисмо остављени; обарају нас, али не гинемо.
10 Једнако носимо на телу (своме) смрт Исусову, да се и живот Исусов покаже на телу нашем.
11 Јер нас, живе, једнако предају на смрт за Исуса, да се и живот Исусов јави на смртноме телу нашем.
12 Тако, дакле, смрт ради у нама, а живот у вама.
13 Имајући, пак, исти дух вере као што је написано: "Веровах, зато говорих", и ми верујемо, па зато и говоримо,
14 јер знамо да ће (Бог) који је подигао Господа Исуса, и нас подићи с Исусом и с вама заједно поставити преда се.
15 Јер је све вас ради, да благодат, умножена многима, умножи хвалу на славу Божју.
16 Зато се не бојимо, него, ако наш спољашњи човек и пропада, унутрашњи наш (човек) обнавља се сваки дан.
17 Јер наша садашња мала невоља доноси нам највеће, вечно богатство славе,
18 јер ми не гледамо на оно што се види, него на оно што се не види, јер је оно што се види, за време, а оно што се не види, вечно.
1 Јер знамо: ако се наш земаљски шатор сруши, имамо зграду од Бога, кућу нерукотворену, вечну, на небесима.
2 Јер (док смо) у овоме (телу), уздишемо, желећи да на земаљски обучемо свој небески стан,
3 јер се (само тако), ако смо га обукли, нећемо наћи голи.
4 Јер ми који смо у овоме шатору, уздишемо оптерећени, јер нећемо да се свучемо, него да на земаљско обучемо небеско, да живот прождере смртно.
5 А онај који нас је за ово приправио, Бог је, који нам је дао Духа као капару.
6 како смо, дакле, увек добре воље и знамо да смо, док смо у телу, далеко од Господа -
7 јер (још) у вери живимо, а не у гледању -,
8 ипак смо добре воље и више волимо оставити тело и бити код Господа.
9 Зато се и старамо да му, били у телу или изван тела, будемо угодни.
10 Јер нам се свима ваља јавити на суду Христову, да сваки прими (плату за оно) што је за живота у телу учинио, добро или зло.
11 Знајући, дакле, страх Господњи, људе наговарамо, а Богу смо познати; а надам се да сам и вашим савестима познат.
12 Не препоручујемо опет себе вама, него вам дајемо узрок да се хвалите нама, да имате (што одговорити) онима који се хвале оним што је споља, а не што је у срцу.
13 Јер, ако смо луди, за Бога (је); ако смо паметни, за вас.
14 Јер нас обузима љубав Христова кад овако судимо: Један је умро за све, дакле су сви умрли.
15 А за све је умро, да они који живе, не живе више себи, него ономе који је за њих умро и васкрсао.
16 Зато ми одсад никога (више) не знамо као што људи знају један другога: ако смо и знали Христа као што људи знају један другога, али сад га више не знамо (тако).
17 Зато, ако је ко у Христу, нова је твар. Старо је прошло, гле, дошло је ново!
18 А све је од Бога који нас је помирио са собом кроз Христа и дао нам службу помирења;
19 јер је Бог био онај који је у Христу помирио свет са собом, не примивши им преступа њихових и метнувши у нас реч помирења.
20 Тако место Христа радимо, као да Бог говори кроз нас. Молимо вас у име Христово: Помирите се с Богом!
21 Онога који није знао греха, за нас је учинио грехом, да ми кроз њега постанемо, праведност Божја.
1 А као помагачи и опомињемо вас да не примите узалуд благодат Божју.
2 Јер каже: "У најбоље време послушах те и у дан спасења помогох ти". Ево, сад је "најбоље време", ево, сад је "дан спасења"!
3 Никако ни учемо не дајемо спотицање, да се не куди служба,
4 него се у свему показујемо као слуге Божје: у многој стрпљивости, у невољама, у бедама, у теснотама,
5 у боју, у тамницама, у бунама, у труду, у неспавању, у посту,
6 у чистоти, у знању, у подношењу, у доброти, у Духу светом, у љубави истинитој,
7 у речи истине, у сили Божјој, у оружју праведности, десном и левом,
8 у слави и срамоти, у куђењу и похвали, као варалице и истинити,
9 као незнани и познати, као они који умиру и ево смо живи, као кажњени, али не убијени,
10 као жалосни, а увек весели, као сиромашни, а који многе обогаћавају, као они који ништа немају, а све имају.
11 Уста наша отворише се к вама, Коринћани, срце се наше распространило.
12 Вама није тесно у нама, тесно вам је у срцима вашим!
13 А да ми вратите - као деци (својој) говорим (вам) - распространите се и ви!
14 Не вуците јарам с неверницима: јер шта има праведност с безакоњем, или какву заједницу има светлост с тамом?
15 Како ли се слаже Христос с Велиаром, или какав део има верни с неверником?
16 Како ли се слаже храм Божји с идолима? Јер смо ми храм Бога живога, као што рече (сам) Бог: "Ставићу и живећу међу њима, и бићу им Бог, и они ће бити мој народ.
17 Зато отидите од њих и одвојте се, говори Господ, и нечистога не дохватајте се; и (онда) ћу вас ја примити,
18 и бићу вам отац, и ви ћете бити моји синови и кћери, говори Господ, Свемогући".
1 Кад, дакле, имамо ова обећања, мили моји, очистимо себе од сваке мрље тела и душе и будимо потпуно свети у страху Божјем.
2 Примите нас (у срца своја)! Никоме не учинисмо на жао, никога не упропастисмо, никога не закинусмо.
3 Не говорим ово да бих осудио: јер сам већ рекао да сте у срцу нашем, да заједно умремо и живимо.
4 Много се уздам у вас, много се хвалим вама: пун сам утехе, препун радости поред свих невоља наших.
5 Јер и кад смо дошли у Македонију, нисмо имали мира, него свуда невоља: споља борбе, изнутра страх.
6 Али Бог, који теши невољнике, утешио је и нас доласком Титовим:
7 али не само његовим доласком него и утехом којом се утешио код вас; јер нам је казао вашу жељу, ваш бол, ваше старање за мене, тако да сам се још већма обрадовао.
8 Јер, ако сам вас и ожалостио посланицом, не кајем се. Па ако сам се (пре) и покајао, видим (, ипак,) да је она посланица, ако вас је замало и ожалостила -
9 али сад се радујем, не што сте се ожалостили, него што сте се ожалостили на покајање. Јер сте се ожалостили како Бог хоће, да ни у чему не штетујете од нас.
10 Јер жалост која је по Божјој вољи, доноси покајање за спасење, (покајање) за које се не каје; а жалост овога света доноси смрт.
11 Јер, гле, баш то што сте се по Божјој вољи ожалостили, колику добру вољу створи у вама, па правдање, па незадовољство, па страх, па жељу, па ревност, па каштиговање! У свему сте се показали да сте чисти у овој ствари.
12 Ако вам, дакле, и писах, не (писах) због онога који је скривио, нити због онога коме је криво учињено, него да се покаже код вас, пред Богом, ваша ревност за нас.
13 То нас је утешило. Али, поред ове наше утехе, још смо се већма обрадовали радости Титовој, што сте сви ви окрепили дух његов.
14 Јер, ако сам вас што њему похвалио, нисам се посрамио, него, као што су све наше речи к вама биле истините, тако се истинитом показала и наша похвала пред Титом.
15 И срце је његово (сад) још пуније љубави к вама, кад се сети послушности свих вас, како сте га са страхом и трепетом примили.
16 Радујем се што се у свему могу поуздати у вас.
1 Дајемо вам, пак, на знање, браћо, благодат Божју која је дана црквама македонским,
2 да (наиме,) у многоме кушању невоља изобиље радости њихове и пуко сиромаштво њихово изобилова у богатству доброте њихове.
3 Јер ја сам сведок да су по могућству, па и преко могућства, добровољно давали
4 и много су нас молили да им учинимо ту милост да и они потпомогну свете.
5 И не само као што смо се надали, него су себе дали, прво Господу, па онда нама, по вољи Божјој.
6 Тако смо умолили Тита да, као што је пре почео, тако (сад) и сврши међу вама и ову милост.
7 И, као што сте у свему богати, у вери, у речи, у знању, у свакој ревности и у љубави својој к нама, да и у овој милости будемо богати.
8 Не говорим ово као заповест, него ревношћу других кушам и вашу љубав је ли истинита:
9 јер знате благодат Господа нашега Исуса Христа, да, богат будући, вас ради осиромаши, да се ви његовим сиромаштвом обогатите.
10 Казујем само своје мишљење у овој ствари, јер је ово на корист вама, који сте не само чинити него и хтети још пре почели, од лањске године:
11 а сад и довршите дело, да, као што беше добра воља хтети, тако да буде и учинити - према имању.
12 Јер, ако је добра воља ту, мила је по ономе што има, а не по ономе што нема.
13 Не да другима буде лакше, а ви да се оптеретите, него једнако:
14 ваш сувишак нека буде сад за њихов недостатак, да (другипут) и њихов сувишак буде за ваш недостатак, да буде једнакост,
15 као што је написано: "Ко је много накупио, није имао више, и ко је мало, није имао мање".
16 А хвала Богу који је у срцеТитотово дао исту ревност за вас.
17 Он је примио наше мољење; но, будући пун ревности, својевољно иде к вама!
18 А шаљемо с њим и брата кога као проповедника еванђеља хвале све цркве.
19 И не само то, него је и изабран од цркава да иде с нама у овој благодати у којој служимо, на славу самога Господа и по нашој жељи.
20 Јер се бојимо да нас ко не покуди за ово обиље у коме служимо:
21 јер се старамо за добро не само пред Господом него и пред људима.
22 А шаљемо с њима и брата свога, кога смо у многим стварима много пута познали да је усталац, а сад још много већи, због великога уздања у вас.
23 Говорим ли за Тита, друг је мој и помагач међу вама; говорим ли за браћу нашу, посланици су цкрвени, слава Христова.
24 Покажите им, дакле, пред црквама љубав своју и да се с правом хвалимо вама!
1 Јер за помоћ светима не треба да вам пишем:
2 јер знам вашу добру вољу, за коју се вама хвалим Македонцима, да је (,наиме,) Ахаја (већ) од лањске године спремна, и ваша ревност потакну већину!
3 А браћу шаљем да хвала наша вама у овој ствари не изништа, (него) да (заиста) будете спремни, као што сам говорио,
4 да се, кад дођу са мном Македонци и нађу вас неспремне, не осрамотимо ми - да не кажемо: ви - у овоме (своме) уздању.
5 Тако нађох да је потребно умолити браћу да напред оду к вама и да приправе ваш раније обећани благослов, да овај буде готов као благослов, а не као тврдовање.
6 Ово (вам), пак, (велим): Који с тврђом сеје, с тврђом ће и жњети, а који с благословом сеје, с благословом ће и жњети.
7 Сваки (нека чини) по вољи свога срца, не са жалошћу или од невоље: јер Бог љуби (само) онога који радо даје.
8 А Бог је кадар учинити да је међу вама изобилна свака благодат, да у свему свагда свако довољство имате и још изобилујете за свако добро дело,
9 као што је написано: "Просу, даде сиромасима, доброчинство његово остаје вечно".
10 А који даје сејачу семе и хлеб за јело, даће и умножиће семе ваше, и даће да узрасту плодови доброчинства вашег.
11 И бићете у свему богати за свако доброчинство, које кроз нас чини хвалу Богу.
12 Јер рад у овој служби не испуњује само недостатак светих, него чините се и многе хвале дају Богу.
13 Јер због успеха овога рада славе они Бога за ваше покорно признање еванђеља о Христу и за доброчинство ваше заједнице с њима и са свима.
14 И молитвом својом за вас показују они да чезну за вама због премноге благодати Божје на вама.
15 Хвала Богу на његову неисказаноме дару!
1 А сам ја, Павле, молим вас кротости и благости Христове ради, "који сам пред вама понизан међу вама, а кад нисам код вас, слободан сам према вама",
2 молим вас да, кад будемо код вас, не морам бити слободан с поуздањем с каквим мислим бити слободан против неких који мисле да ми живимо како месо хоће.
3 У месу живимо, али се не боримо как месо хоће,
4 јер оружје наше борбе није земаљско, него силно, за Бога, да руши тврђаве: па рушимо мудровања
5 и сваку висину која се подиже на познање Божје, и робимо сваку мисао за покорност Христу,
6 и готови смо казнити сваку непокорност, кад се прво изврши ваша покорност.
7 Гледајте на то што је пред очима! Ако се ко узда да је Христов, нека помисли у себи и то, да, како је он Христов, тако смо и ми.
8 Јер, ако се и нешто више похвалим влашћу нашом, коју Господ даде на сазидање, а не на кварење ваше, нећу се постидети,
9 да се не покажем као да вас плашим посланицама.
10 "Посланице су", кажу, "снажне и јаке, али, кад је сам ту, слаб је и реч његова не ваља ништа".
11 Ово нека помисли такови: Како говоримо у посланицама кад нисмо тамо, таки смо и у делу кад смо тамо.
12 Јер не смемо да себе прибројимо или поредимо с некима који сами себе препоручују. Али су неразумни кад себе мере по себи и себе поређују са собом.
13 А ми се нећемо преко мере хвалити, него по мери простора који нам је дао Бог, да (, наиме,) допремо и до вас.
14 Јер се ми не простиремо преко мере, као да не досежемо до вас; јер и до вас допресмо с еванђељем о Христу.
15 Не хвалимо се преко мере, туђим радом, него имамо наду да ћемо се, кад порасте вера ваша, међу вама изобилно величати по своме простору,
16 па да ћемо и у крајевима који су даље од вас, проповедати еванђеље, не хвалећи се оним што је на туђем пољу већ учињено.
17 "Ко се хвали, Господом нека се хвали".
18 Јер није ваљан онај који се сам препоручује, него кога Господ препоручује.
1 О да бисте поднели мало безумља од мене! Но и подносите ме.
2 Јер ревнујем за вас Божјом ревношћу, јер вас заручих једноме човеку, да (вас као) чисту девојку изведем пред Христа.
3 Али се бојим да како, као што је змија својим лукавством преварила Еву, тако и мисли ваше да се не одрате од просте верности Христу.
4 Јер, кад ко дође и другога Исуса проповеда, кога ми нисмо проповедали, или другога духа примате, кога (од мене) нисте примили, или друго еванђеље, које (од мене) нисте примили, добро подносите то.
5 А ја мислим да ни у чему нисам мањи од превеликих апостола.
6 Ако сам и невешт у говору, нисам у знању, него вам (га) увек у свему показасмо.
7 Или грех учиних кад себе понизих да се ви повисите, и бадава вам проповедих Божје еванђеље?
8 Од других цркава отех и узех плату да бих могао служити вама!
9 И кад сам био код вас и био у оскудици, не досадих никоме. Јер моју оскудицу потпунише браћа која дођоше из Македоније; и у свему се чувах и чуваћу се да вам не будем на терету.
10 Као што је истина Христова у мени, тако се хвала ова неће узети од мене у крајевима ахајским.
11 Зашто? Што вас не љубим? Бог зна!
12 А што чиним и (даље) ћу чинити, да одсечем узрок онима који траже узрока, да би се у ономе чим се хвале, нашли као и ми.
13 Јер су ти људи лажни апостоли, лукави посленици, који се граде да су апостоли Христови.
14 И није чудо! Јер се сам сотона гради да је светли анђео.
15 Није, дакле, ништа велико што се и слуге његове граде да су слуге праведности. Њихов свршетак биће по делима њиховим!
16 Опет велим: Нико нека не мисли да сам ја безуман; ако ли ипак, чујте ме и као безумна, да се и ја мало похвалим!
17 Што (сад) говорим, не говорим по Господу, него као у безумљу, с тим поуздањем да се могу хвалити.
18 Како се многи хвале спољашњим стварима, и ја ћу се похвалити.
19 Јер ви мудри радо подносите безумне!
20 Јер подносите ако вас ко тера да будете слуге, ако вас ко једе, ако ко узима од вас, ако се ко велича, ако вас ко бије по лицу!
21 На срамоту (своју) признајем: за то смо слаби били! Чиме се ко хвали - у безумљу говорим - и ја се хвалим!
22 Јесу ли Јевреји? И ја сам! Јесу ли Израиљци? И ја сам! Јесу ли семе Аврамово? И ја сам!
23 Јесу ли слуге Христове? Као безумник говорим: ја сам још више! Више сам се трудио, више пута сам био у тамници, боја сам и сувише поднео, често сам био у смртној опасности!
24 Од Јудеја сам пет пута примио четрдесет мање један ударац,
25 трипут сам био шибан, једанпут су ме засули камењем трипут се лађа са мном разбијала, ноћ и дан провео сам на пучини морској!
26 Често сам путовао, био сам у опасности од река, у опасности од свога народа, у опасности од незнабожаца, у опасности у граду, у опасности у пустињи, у опасности на мору, у опасности међу лажном браћом,
27 у послу и труду, у многом неспавању, у гладовању и жеђи, у многом пошћењу, у зими и голотињи!
28 Поред свега осталог наваљивање људи сваки дан, брига за све цркве!
29 Ко је слаб, а ја да нисам слаб - Ко се саблажњава, а ја да не горим?
30 Ако се ваља хвалити, својом ћу се слабошћу хвалити!
31 Бог и отац Господа Исуса, коме нека је вечна слава, зна да не лажем.
32 У Дамаску етнарх цара Арете чуваше град Дамаск да ме ухвати, и кроз прозор ме спустише у котарици преко зида и избегох из његових руку.
33 ...
1 Морам се хвалити. Не вреди, истина, ништа, али ја ћу ипак доћи на виђења и откривења Господња.
2 Знам човека Христова, који пре четрнаест година - да ли у телу, не знам, или осим тела, не знам, Бог зна - би однесен до трећега неба.
3 И знам за тога човека - да ли у телу или осим тела, не знам, Бог зна -
4 да би однесен у рај и чу неисказане речи, који човеку није слободно говорити.
5 Тим ћу се (човеком) хвалити, са собом се нећу хвалити, већ ако слабостима својима.
6 Јер, кад бих се и хтео хвалити, не бих био безуман, јер бих истину казао. Али нећу то да чиним, да не би ко више помислио за мене него што ме види или чује од мене.
7 И да се за премнога откривења не бих понео, даде ми се жалац у месо, анђео сотонин, да ме бије песницом, да се не поносим.
8 За овога трипут молих Господа да одступи од мене.
9 И рече ми: Доста ти је благодат моја; јер се сила у слабости показује потпуно. Најрадије ћу се, дакле, хвалити својим слабостима, да се усели у мене сила Христова.
10 Зато волим слабости, злостављања, невоље, гоњења и беде за Христа: јер кад сам слаб, онда сам силан.
11 Постадох безуман: ви сте ме натерали. Јер је требало да ме ви хвалите: јер ни у чему не бејах мањи од превеликих апостола, иако сам ништа.
12 Знаци апостолови учињени су међу вама у сваком трпљењу, у знацима, чудесима и силама.
13 Јер шта је у чему сте мањи од осталих цркава, осим што вам ја сам не досадих? Опростите ми ову неправду!
14 Ево сам готов по трећипут да вам дођем, и нећу вам досадити. јер не тражим што је ваше, него вас. Јер нису дужна деца родитељима тећи, него родитељи деци.
15 А ја ћу врло радо (све) жртвовати, па и самога себе ћу жртвовати за душе ваше. Кад ја (,дакле,) вас одвише љубим, зар да ви мене мање љубите?
16 Али нека буде: ја вам не досадих; али, лукав будући, добих вас преваром.
17 Еда ли вас што закидох преко кога од оних које сам послао к вама?
18 Умолио сам Тита и послао сам с њим брата. Еда ли вас Тит што закиде? Зар не ходисмо истим духом? Зар не истим стопама?
19 Одавно мислите да се бранимо пред вама. Пред Богом говоримо у Христу; а све је, мили моји, за ваш напредак.
20 Јер се бојим да вас, кад дођем, нећу наћи какове хоћу, и ја ћу се наћи вама какова ме нећете; да како (не буду међу вама) свађе, зависти, срдње, распре, опадања, шаптања, надимања, буне;
21 да ме опет, кад дођем, не понизи Бог мој пред вама и не усплачем за многима који су пре грешили и нису се покајали за учињену нечистоту, блуд и срамоту.
1 Ово трећипут долазим к вама. "Устима два или три сведока утврђује се свака ствар".
2 Казао сам напред и кажем напред, кад сам био код вас другипут и сад кад нисам код вас, онима који су пре грешили и свима осталима: Кад опет дођем, нећу (вас) штедети,
3 јер тражите да се покаже Христос који говори у мени, који није слаб према вама, него је силан међу вама.
4 Био је, истина, распет по слабости, али (сад) живи силом Божјом. Па и ми смо слаби у њему, али ћемо према вама силом Божјом живи бити с њим.
5 Себе окушајте јесте ли у вери, себе огледајте! Или не опажате да је Исус Христос у вама? Тада сте неваљани!
6 Али се надам да ћете познати да ми нисмо неваљани.
7 А молимо се Богу да ви не чините никаква зла, али не зато да би се ми показали ваљани, него да ви добро чините, па макар се ми и као неваљани показали.
8 Јер ништа не можемо на истину, него (смао) за истину.
9 Јер се радујемо кад смо ми слаби, а ви јаки: за то се и молимо Богу, за ваше савршенство.
10 Зато (вам) пишем ово не будући код вас, да, кад дођем, не поступим без штеђења - по власти коју ми је Господ дао да зидам, а не да рушим.
11 Најпосле, браћо, радујте се, савршујте се, тешите се, једнако мислите, мир имајте, и Бог љубави и мира биће с вама.
12 Поздравите један другога светим целивом. Поздрављају вас сви свети.
13 Благодат Господа Исуса Христа и љубав Божја и заједница светога Духа са свима вама!
14 ...