1 Много пута и различним начином говорио је Бог некад оцевима преко пророка;
2 на крају ових дана говорио је нама преко Сина, кога је поставио за наследника свему, кроз кога је и свет створио.
3 Он је сјај славе његове и слика бића његова. Он носи све својом силном речју. Он је очистио од греха и сео с десне стране величине на висни.
4 Толико је постао већи од анђела, колико је одличније име добио од њих.
5 Јер коме од анђела рече кад: "Ти си Син мој, ја сам те данас родио" и опет: "Ја ћу му бити Отац, и он ће ми бити Син"?
6 А за време кад ће свога првенца опет увести у свет, вели: "И да му се поклоне сви анђели Божји".
7 И за анђеле каже: "Који анђеле своје чини ветровима и слуге своје пламеном огњеним"
8 а за Сина: "Престо је твој, Боже, вечан, и палица је правде палица царства твога.
9 Заволео си праведност и омрзао си на безакоње; зато те, Боже, Бог твој помаза уљем радости више него другоме твоје".
10 И: "Ти си, Господе, у почетку основао земљу, и небеса су дело руку твојих.
11 Она ће проћи, а ти остајеш; и сва ће остарети као хаљина,
12 и савићеш их као огртач, као хаљину, измениће се: а ти остајеш исти и твојих година неће нестати".
13 Коме је од анђела рекао кад: "Седи мени с десне стране док не положим непријатеље твоје за подножје ногама твојима"?
14 Нису ли сви (само) службени духови, који се шаљу на службу ради оних који ће наследити спасење?
1 Зато морамо тим већма пазити на оно што смо чули, да како не изгубимо спасење.
2 Јер, кад је (већ) анђелска реч вредила, и сваки преступ и свака непокорност праведну плату примила,
3 како ћемо побећи од ње ми, ако не марим за толико спасење, које поче Господ проповедати и онда га они који су чули, потврдише међу нама,
4 а и Бог га посведочи знацима, чудесима и различним силама и раздељивањем Духа светога по својој вољи!
5 Јер није анђелима покорио света будућега, о коме говоримо.
6 Него је неко негде посведочио овако: "Шта је човек, да га се сећаш, или син човечји, да га полазиш?
7 Учинио си га мало мањега од анђела, славом и чашћу венчао си га,
8 све си метнуо под ноге његове". А кад му покори све, ништа не остави њему непокорено. Али сад још не видимо да му је све покорено;
9 али Исуса, који је био мало умаљен од анђела, видимо за смрт што ју је поднео, славом и чашћу венчана, да би по милости Божјој за све окусио смрт.
10 Јер доликоваше њему за кога је све и кроз кога је све, ако је хтео да доведе многе синове у славу, да страдањем начини савршеним зачетника спасења њихова.
11 Јер и онај који освећује, и они који се освећују, сви су од једнога. Зато се не стиди назвати их браћом
12 кад каже: "Објавићу име твоје браћи својој, усред скупштине хвалићу те".
13 И опет: "Ја ћу се уздати у њега". И опет: "Ево, ја и деца коју ми даде Бог".
14 Како, пак, деца имају део у крви и месу, тако и он узе део у томе, да (својом) смрћу сатре онога који има власт над смрћу, т.ј. ђавола,
15 и да избави оне који, бојећи се смрти, целога, живота беху робови.
16 Дакле се не прима анђела, него се прима семена Аврамова.
17 Зато је морао у свему бити као његова браћа, да буде милостив и веран првосвештеник пред Богом, да очисти грехе народне.
18 Јер (само) зато што је и сам трпео кад је кушан, може помоћи и онима који се искушавају.
1 Зато, браћо света, заједничари звања небескога, гледајте на апостола и првосветешника кога ми признајемо, Исуса,
2 који је веран своме створитељу, као и Мојсије што је био у свему дому његову.
3 Јер је овај удостојен веће славе од Мојсија, ако што већу час тог дома има онај који га је начинио.
4 Јер сваки дом треба неко да начини, а Бог је онај који је све начинио.
5 И Мојсије беше веран у свему дому његову као слуга, за сведочанство онога што је требало да се каже,
6 а Христос (стоји) као син над домом својим. Његов дом смо ми, ако уздање и славу наде до краја тврдо одржимо.
7 Зато, као што говори Дух свети: "Данас, ако чујете глас његов,
8 немојте да вам одрвени срце ваше, као о буни, у дан кушања у пустињи,
9 где ме кушаше оци ваши, иако су гледали дела моја
10 четрдесет година. Зато се расрдих на тај род и рекох: Увек лутају срцем својим. Али они не познаше путева мојих,
11 Зато се заклех у гневу свом: Неће ући у мир мој!"
12 Гледајте, браћо, да не буде у коме од вас зло срце које не верује, (готово) да отпадне од Бога живога,
13 него храбрите један другога сваки дан, докле се "данас" говори, да који од вас не одрвени од преваре греха.
14 Јер смо постали другови Христови, ако почетак уздања до краја тврдо одржимо.
15 Кад се каже: "Данас, ако чујете глас његов, немојте да вам одрвени срце ваше, као о буни" -
16 који су то чули и побунили се? Зар не сви које је Мојсије извео из Египта?
17 А на кога се срдио четрдесет година? Није ли на оне који су згрешили и чија су телеса попадала у пустињи?
18 Којима се заклео да неће ући у мир његов? Онима који су били непослушни.
19 И видимо да нису могли ући зато што нису веровали.
1 Бојмо се, дакле, да се који од вас, док је још остављено обећање да се уђе у мир његов, не учини да је одоцнио.
2 Јер смо и ми чули радостан глас, као и они; али онима не поможе реч што су је чули, јер је они који су је чу ли, нису спојили с вером.
3 Јер у мир улазимо ми који верујемо, као што је рекао: "Као што се заклех у гневу свом: Неће ући у мир мој!" иако су дела од постања света готова била.
4 Јер је негде за седми дан рекао овако: "И почину Бог у седми дан од свих дела својих";
5 а на овом месту опет: "Неће ући у мир мој!"
6 Како, дакле, неки имају да уђу у њега, а они који су први чули радосни глас, не уђоше због непослушности,
7 то опет одређује један дан, једно "данас", кад у Давиду говори по толиком времену, као што је речено: "Данас, ако чујете глас његов, немојте да вам одрвени срце ваше".
8 Јер да их је Исус (Навин) довео у мир, не би потом говорио за други дан.
9 Остаје, дакле, још суботни одмор народу Божјем.
10 Јер, који је ушао у мир његов, и он почива од дела својих, као и Бог од својих.
11 Трудимо се, дакле, да уђемо у тај мир, да нико не падне због исте непослушности.
12 Јер је реч Божја жива, јака и оштрија од свакога мача оштра с обе стране, и пролази све до растављања душе и духа, зглавака и мождине, и суди жељама и мислима срдачним.
13 И нема ствари непознате пред њим, него је све голо и откривено пред очима онога о коме говоримо.
14 Кад, дакле, имамо великог првосвештеника који је прошао небеса, Исуса, Сина Божјег, држимо се исповедања вере.
15 Јер немамо првосвештеника који не би могао осећати с нашим слабостима, него који је у свачему кушан као и ми, (али) без греха.
16 Приступајмо, дакле, слободно престолу благодати, да примимо милост и нађемо благодат кад нам затреба помоћ.
1 Јер сваки првосвештеник који се из људи узима, поставља се да буде посредник између људи и Бога, да приноси даре и жртве за грехе,
2 као човек који може бити благ према онима који греше и залазе, јер је и сам под слабошћу,
3 и због ње мора како за народ тако и за самога себе да приноси жртве за грехе.
4 И нико не присваја сам себи ове части, него, као и Арон, позван од Бога.
5 Тако и Христос не прослави сам себе да буде првосвештеник, него онај који му рече: "Ти си Син мој, ја сам те данас родио",
6 као што и на другом месту говори: "Ти си свештеник вечни, као што је Мелхиседек".
7 Он за свога земаљског живота с великом виком и са сузама принесе молитве и мољења к ономе који га је могао избавити од смрти, и би услишен за побожност своју.
8 Иако је био Син, од онога што је претрпео научи се послушности,
9 и, савршивши се, постаде свима који га слушају узрок спасења вечнога,
10 назван од Бога "првосвештеник као што је Мелхиседек".
11 О томе бисмо имали много говорити, али би било тешко протумачити, јер сте постали наглуви.
12 Јер ви који би требали да сте учитељи по времену, опет требате да вас ко учи прве почетке речи Божјих, и опет требате млека, а не тврде хране.
13 Јер који се год храни млеком, не разуме речи о праведности, јер је дете.
14 А тврда је храна за савршене, чија су чула дугим учењем обучена за разликовање добра и зла
1 Зато оставимо почетак Христове науке и подигнимо се до савршенства, и не постављајмо опет темеља одустајањем од мртвих дела, вером у Бога,
2 науком о крштењу, метањем руку, ускрсом мртвих и судом вечним.
3 И то ћемо учинити, ако Бог да.
4 Јер није могуће оне који су једном просветљени, окусили дара небескога, примили Духа светога,
5 окусили добре речи Божје и силе будућег света,
6 па онда (ипак) отпали, опет обновити за покајање, јер они на своју пропаст распињу и срамоте Сина Божјег.
7 Јер земља која пије кишу што често на њу пада и рађа корисно поврће онима ради којих се и обрађује, прима благослов од Бога;
8 а која рађа трње и чкаљ, не ваља и није далеко од клетве, чији је крај: у огањ!
9 Али за вас смо, мили, сигурни да сте бољи и да сте на путу спасења, иако овако говоримо.
10 Јер Бог није неправедан да заборави дело ваше и љубав коју сте показали према имену његову, послуживши и (још увек) служећи светим.
11 Али желимо да сваки од вас покаже ту исту ревност за пуну наду до краја,
12 да не будете лени, него да се угледате на оне који вером и стрпљивошћу наслеђују обећања.
13 Кад, наиме, Бог обећа Авраму, не имајући никога већега да се њиме закуне, закле се собом
14 и рече. "Заиста ћу те благословити и умножити".
15 И тако је стрпљиво чекао и добио је обећање.
16 Јер се људи куну већим, и заклетвом потврђују речено и ућуткују свако противно тврђење.
17 Зато и Бог, кад хтеде наследницима обећања боље да покаже тврђу воље своје, употреби заклетву,
18 да би у двема непоколебљивим стварима, у којима Богу није могуће слагати, имали сигурну утеху ми који смо прибегли да се ухватимо за наду која је пред нама.
19 Њу имамо као тврдо и поуздано сидро душе, које улази и за завесу,
20 куда напред уђе за нас Исус, поставши, слично Мелхиседеку, првосвештеник вечни.
1 Јер овај Мелхиседек, цар салимски, свештеник Бога највишега, који срете Аврама кад се враћаше после победе над царевима и благослови га,
2 коме Аврам даде и десетак од свега, чије име, преведено, значи цар праведни, а који се зове и цар салимски, т.ј. цар мира,
3 баз оца, без матере, без родословља, не имајући ни почетка данима ни свршетка животу, сличан Сину Божјем, остаје свештеник до века.
4 Погледајте само колики је овај коме Аврам, патријарх, даде десетак од плена!
5 Истина, и они од синова Левијевих који су свештеници, имају заповест да узимају по закону десетак од народа, т.ј. од браће своје, иако су (и ови) изишли из бедара Аврамових.
6 Али онај који није био од њихова рода, узео је десетак од Аврама и благословио је онога који је имао обећање.
7 А нема сумње да веће благосиља мање.
8 И овде узимају десетак људи који умиру, а онде онај за кога се сведочи да живи.
9 И, да тако кажем, кроз Аврама је и Левије, који узима десетак, дао десетак:
10 Јер беше још у бедрима очиним кад овога срете Мелхиседек.
11 Да је, дакле, (већ) левитско свештенство донело савршенство - јер је народ под њим добио закон -, каква би онда још потреба била постављати другог свештеника, "као што је Мелхиседек", а не звати га "као што је Арон"?
12 Јер, кад се мења свештенство, мора се и закон променити.
13 Јер за кога се ово говори, од другога је племена, од кога нико није служио код жртвеника.
14 Јер је познато да је Господ наш од племена Јудина изишао, коме племену Мојсије не рече ништа о свештеницима.
15 И још је много јасније, кад се поставља други свештеник, сличан Мелхиседеку,
16 који то није постао по закону људске заповести, него по сили живота вечнога.
17 Јер стоји: "Ти си свештеник вечни, као што је Мелхиседек".
18 Укида се, наиме, пређашња заповест, што је била слаба и залудна;
19 јер закон није ништа савршио. Али се уводи боља нада, кроз коју се приближујемо Богу.
20 И уколико не без заклетве, - јер су они други без заклетве постали свештеници,
21 А он са заклетвом онога који му говори: "Заклео се Господ и неће се раскајати: Ти си свештеник до века" -
22 утолико је Исус бољега савеза постао јемац.
23 И оних је свештеника више, јер им смрт не да да остану то;
24 а он, зато што остаје вечно, има вечно свештенство.
25 Зато и може увек спасти оне који кроза њ долазе к Богу; јер свагда живи, да би се могао молити за њих.
26 Јер такав нам је требао првосвештеник: свет, безгрешан, чист, који је одвојен од грешника и виши од небеса;
27 коме није потребно сваки дан, као првосвештеницима, прво за своје грехе жртве приносити,а потом за народне: јер је он ово учинио једанпут за свагда, кад је себе принео.
28 Закон поставља за првосвештенике слабе људе, а реч заклетве, речене после закона, вечно савршенога Сина.
1 А од овога што рекосмо, главно је: имамо такога првосвештеника који је сео с десне стране престола величине на небу,
2 слуга је светињи и истинитој скинији, коју је начинио Господ, а не човек.
3 Јер се сваки првосвештеник поставља да приноси даре и жртве; зато је потребно да и овај има што што ће принети.
4 Да је, дакле, на земљи, не би био свештеник, јер ту већ има тих који приносе даре по закону:
5 они служе слици и сену небескога, као што је речено Мојсију кад је хтео да начини скинију: "Гледај", рече, "да начиниш све по слици која ти је показана на гори".
6 А сад ј добио бољу службу, као што је и посредник бољега савеза, који је на бољим обећањима утврђен.
7 Јер да је онај први био без мане, не би се другоме тражило места.
8 Јер кори их кад говори: "Ево иду дани, говори Господ, и склопићу с домом Израиљевим и с домом Јудиним нов савез,
9 не по савезу који склопих с оцевима њиховим у онај дан кад их узех за руку да их изведем из земље египатске; јер они не осташе у савезу моме, и ја не марих за њих, говори Господ.
10 Јер је ово савез који ћу склопити с домом Израиљевим после оних дана, говори Господ: даћу законе своје у мисли њихове, и на срцима њиховим написаћу их, и бићу њихов Бог и они ће бити мој народ.
11 И нико неће учити свога ближњега, и нико брата свога, говорећи: Познај Господа!, јер ће ме сви знати од малога до великога међу њима:
12 јер ћу бити милостив неправедним делима њиховим, и греха њихових нећу више памтити".
13 А кад каже "нов", први је начинио старим; а што је старо и остарело, близу је краја.
1 Имао је, истина, и први (савез) правила за службу Божју и светињу земаљску.
2 јер предњи део скиније беше (овако) уређен: у њему беше светњак, сто и постављени хлебови, и то се зове "Свето".
3 А за другом завесом беше део скиније који се зове "Најсветије",
4 са златним кадионим жртвеником и ковчегом савеза, окованим свуда златом, у коме беше златан суд с маном, палица Аронова која је процветала и плоче савеза,
5 а више њега беху херувими славе, који осењаваху поклопац очишћења - али о томе се сад не може говорити редом.
6 Према овоме уређењу улазе свештеници у предњи део скиније свагда, да сврше службу своју,
7 а у стражњи део једанпут у години само првосвештеник, не без крви, коју приноси за себе и за народне грехе.
8 Овим Дух свети показује то, да се још не види пут у светињу, док стоји прва скинија,
9 која је само слика за садашње време, јер се у њој приносе дари и жртве које не могу да саврше савест онога који служи Богу,
10 (јер су) само у јелима, пићима и различним прањима - заповести за тело, које вреде до времена савршенства.
11 А Христос дође као првосвештеник будућих добара и уђе једнапут за свагда у светињу кроз већу и савршенију скинију, која није руком начињена, т.ј. није од овога света,
12 и не с крвљу јарчијом и јунчијом, него са својом крвљу, и нађе вечни откуп.
13 Јер кад (већ) крв јарчија и јунчија, и пепео јуничин, покропивши њом опогањене, освећује на телесну чистоту,
14 а камо ли неће крв Христа, који је, по својој божанској природи, себе принео Богу као жртву савршену, очистити савест нашу од мртвих дела, да служимо Богу живоме!
15 И зато је посредник новоме савезу, да би - пошто се догодила смрт за откуп од преступака у првом савезу - позвани примили обећање вечнога наследства.
16 Јер где је тестамент, мора прво да умре тестатор.
17 Јер тестамент вреди само по смрти; никад не вреди док је тестатор (још) жив.
18 Зато ни први (савез) није посвећен без крви.
19 Кад је, наиме, Мојсије изговорио све заповести у закону свему народу, узео је крв јунчију и јарчију с водом, с цвеном вуном и исопом и покропио је саму књигу и сав народ
20 говорећи: "Ово је крв савеза који је Бог склопио с вама".
21 А исто тако је покропио крвљу и скинију и све судове службене.
22 И готово све се чисти крвљу по закону, и без пролевања крви нема опроштења.
23 Морају се, дакле, слике небеских ствари овим чистити, а саме небеске ствари бољим жртвама од ових.
24 Јер Христос не уђе у рукотворену светињу, која је (само) слика праве, него у само небо, да се сад покаже пред лицем Божјим за нас,
25 и не (уђе), да би много пута принео себе, као што првосвештеник сваке године улази у светињу с туђом крвљу:
26 иначе би морао много пута страдати од постања света; а сад се једанпут јавио, на свршетку времена, да својом жртвом уништи грех.
27 И као што је људима одређено једанпут умрети, а потом суд,
28 тако ће се и Христос, пошто је једанпут принесен на жртву, да узме грехе многих, другипут јавити без греха, на спасење онима који га чекају.
1 Јер закон има само сен добара која ће доћи, а не само обличје ствари, па не може никада истим жртвама, што их они сваке године без престанка приносе, савршити оне који приступају.
2 Или зар не би, иначе, престале приносити се, зато што се они који служе Богу, једанпут очишћени, не би више осећали грешни?
3 Али оне сваке године подсећају на грехе;
4 јер не може крв јунчија и јарчија уништити грехе.
5 Зато, улазећи у свет, говори: "Жртава и приноса ниси хтео, али тело си ми приправио;
6 жртве спаљенице и жртве за грех нису ти биле угодне.
7 Тада рекох: Ево идем - у књизи је написано за мене - да учиним вољу твоју, Боже".
8 Горе каже: "Жртава и приноса, жртава спаљеница и жртава за грех ниси хтео, нити су ти биле угодне", а оне се по закону приносе:
9 тада је рекао: "Ево идем да учиним вољу твоју". Укида, дакле, прво, да постави друго.
10 По овој смо вољи освећени приносом тела Исуса Христа једанпут за свагда.
11 И сваки свештеник служи сваки дан и приноси исте жртве много пута, које никад не могу уништити грехе;
12 а овај је принео само једну жртву за грехе и (онда) сео за навек с десне стране Богу,
13 и чека даље док се не положе непријатељи његови за подножје ногама његовим.
14 Јер је једном жртвом за увек савршио оне који се освећују.
15 То нам сведочи и Дух свети. Јер, пошто је рекао:
16 "Ово је савез који ћу склопити с њима после оних дан, говори Господ: даћу законе своје у срца њихова, и у мислима њиховим написаћу их", вели даље:
17 "и греха њихових и безакоња њихових нећу више памтити".
18 А где је опроштење ових, ту више не треба приноса за грех.
19 Кад, дакле, браћо, имамо слободу улазити у светињу крвљу Исусовом,
20 путем новим и живим, који нам је отворио завесом т.ј. телом својим,
21 и (како имамо) свештеника великог над домом Божјим,
22 приступајмо с истинитим срцем у пуној вери, очишћени у срцима од зле савести и опрани по телу водом чистом.
23 Држимо се тврдог признања наде, јер је веран онај који је обећао,
24 и пазимо један на другога ради бодрења у љубави и добрим делима.
25 Не остављајмо скупштине своје, као што неки имају обичај, него светујмо један другога, и толико већма, колико видите да се приближује дан (судни).
26 Јер, кад ми хотимице грешимо пошто смо примили познање истине, нема више жртве за грехе,
27 него остаје (само) страшно чекање суда и сила огња који ће појести противнике (Божје).
28 Ко преступи закон Мојсијев, без милости умире код два или три сведока.
29 Колико гору казну мислите да ће заслужити онај који гази Сина Божјега, крв савеза којом се осветио за погану држи и ружи Духа љубави!
30 Јер знамо онога који рече: "Моја је освета, ја ћу вратити". И опет: "Господ ће судити народу своме".
31 Страшно је упасти у руке Бога живога.
32 Сећајте се ранијих дана, у које, просветљени, многу борбу страдања поднесосте,
33 које поставши сами за гледање са срамота и невоља, а које поставши другови онима који су тако живели.
34 Јер сте патили са сужњима и дали сте с радошћу да се разграби ваше имање, знајући да имате боље и непропадљиво имање.
35 Не одбацујте, дакле, уздања свога, које има велику плату.
36 Јер вам је потребно трпљење, да извршите вољу Божју и примите обећање.
37 "Јер још мало, врло мало, па ће доћи онај који треба да дође и неће одоцнити.
38 А праведник мој живеће од вере; ако ли одступи, неће бити по вољи душе моје".
39 А ми нисмо од оних који одступају, на пропаст, него од оних који верују, да тако добију живот.
1 А вера је тврдо уздање у оно чему се надамо, доказ за ствари које се не могу видети.
2 За њу су стари похваљени.
3 Вером схваћамо да је свет створен речју Божјом, тако да то што видимо, није постало из онога што се види.
4 Вером принесе Авељ Богу бољу жртву него Каин; за њу доби хвалу да је праведник, кад Бог посведочи за даре његове, и кроз њу говори он још и после своје смрти.
5 Вером би Енох пренесен да не види смрти, и не нађе се више, јер га Бог премести. Јер је пре премештања добио хвалу да је угодио Богу.
6 А без вере није могуће угодити (Богу); јер онај који хоће да дође к Богу, мора веровати да има Бога и да плаћа онима који га траже.
7 Вером доби Ноје вест о ономе што се још није видело, и у побожном страху начини ковчег за спасење дома свога; њоме он осуди свет и поста наследник праведности по вери.
8 Вером послуша Аврам кад би позван да изиђе на место које је требало да добије, и изиђе не знајући куда иде.
9 Вером дође у земљу обећану, као у туђу, и у шаторима живљаше с Исаком и Јаковом, сунаследницима тога обећања;
10 јер чекаше град са тврдим темељима, коме је зидар и творац Бог.
11 Вером доби и она, Сара, силу да зачне и преко времена старости, јер држаше за верна онога који обећа.
12 Зато се и родише од једнога, и то готово мртвога, као звезде небеске мноштвом и као небројени песак покрај мора.
13 У вери помреше сви ови не примивши обећања, него их само видеше издалека и поздравише их, и признаше да су гости и дошљаци на земљи.
14 Јер који тако говоре, показују да траже отаџбине.
15 И да су мислили на ону из које су изишли, имали су времена да се врате;
16 али сад желе бољу, т.ј. небеску. Зато се Бог не стиди њих, називати се Бог њихов; јер им је приправио град.
17 Вером је Аврам принео Исака кад је кушан, и јединца сина хтео је да принесе он који је примио обећања
18 и коме је речено: "У Исаку ће ти се назвати семе";
19 јер је помислио да је Бог кадар и из мртвих васкрснути: зато га је и добио као слику.
20 Вером благослови Исак Јакова и Исава и оним што ће доћи.
21 Вером благослови Јаков умирући свакога сина Јосифова и нагну се дубоко преко врха палице своје.
22 Вером спомену Јосиф умирући излазак синова Израиљевих и заповеди за кости своје.
23 Вером су Мојсија, пошто се родио, родитељи његови крили три месеца, јер су видели да је дете лепо, и нису се побојали заповести цареве.
24 Вером Мојсије, кад је одрастао, не хтеде да се назива син кћери Фараонове;
25 и воле страдати с народом Божјим, него ли имати кратку сласт греха,
26 јер је срамоту Христову држао за веће богатство од блага египатског; јер је гледао на плату.
27 Вером остави Египат, не побојавши се љутине цареве: јер се држао онога који се не види, као да га је гледао.
28 Вером је учинио пасху и кропљење крвљу, да се онај који је убијао, не би дотакао њихових првенаца.
29 Вером пређоше Црвено море као по сувој земљи; а кад Египћани то покушаше, потопише се.
30 Вером падоше зидови јерихонски кад се седам дана обилази око њих.
31 Вером Рава блудница не погибе с непокорнима, јер прими уходе с миром.
32 И шта још да кажем? Не би ми достало времена кад бих стао причати о Гедеону, Вараку, Самсону, Јефтају, Давиду, Самуилу и о пророцима,
33 који вером победише царства, чинише правду, добише обећања, затворише уста лавовима,
34 угасише силу огњену утекоше од оштрица мача, ојачаше после немоћи, показаше се јаки у боју, растераше војске туђе.
35 Жене примише своје мртве ускрсом, други су мучени и не присташе на избављење, да би добили бољи ускрс.
36 Други поднесоше ругање и бој, па још и окове и тамнице;
37 камењем побијени бише, спаљени бише, пресечни бише, од мача помреше, потуцаху се у овчјим кожусима, у козјим кожама, у оскудици, у невољи, у патњама.
38 Којих свет не беше достојан, ти лутаху по пустињама, по горама, по пећинама и по рупама земаљским.
39 И ови сви који су похваљени за своју веру, не примише обећања,
40 јер је Бог нешто боље за нас одредио да не дођу без нас до савршенства.
1 Зато и ми, кад имамо око себе толики облак сведока, одбацимо сваки терет и угодни грех и с трпљењем свршимо трку која нам је одређена,
2 гледајући на Исуса, оснивача и свршитеља вере, који је место радости коју је могао имати, претпрео крст, не марећи за срамоту, и онда сео с десне стране престола Божјег.
3 Помислите, дакле, на њега који је тако противљење против себе од грешника поднео, да се не уморите и да не клону душе ваше.
4 Још се нисте до крви противили у борби против греха,
5 и заборавили сте савет који вам као синовима говори: "Сине мој, не презири карања Господњег, нити клони кад те он покара;
6 јер кога љуби Господ, онога и кара, и бије свакога сина кога прима".
7 Ако трпите карање, као са синовима поступа с вама Бог. Јер где је син кога отац не кара?
8 Ако ли сте без карања, у коме сви добише део, онда сте копилад, а не синови.
9 Даље: карали су нас наши телесни оци и слушали смо их; како да не слушамо Оца духова, да би живели?
10 Они нас караху кратко време како им се свидело, а овај за корисно, да добијемо део од његове светости.
11 Јер ниједно карање, кад бива, не чини се да доноси радост, него жалост; али после даје миран род праведности онима који су њиме научени.
12 Зато "исправите клонуле руке и изнемогла колена"
13 и "поравните пут за ноге своје", да не би оно што је хромо, ишчашило ногу, него да се још излечи.
14 Тежите за миром са свима, и за светошћу, без које нико неће видети Господа.
15 Гледајте да ко не остане без благодати Божје, а не узрасте какав горак корен и не направи неред, и да се њиме не опогане многи,
16 да не буде ко блудник или човек овога света, као Исав, који је за једно јело дао право свога првородства.
17 Јер знате да је после, кад је хтео да наследи благослов, одбијен - јер не нађе места покајању, иако га је и са сузама тражио.
18 Јер нисте приступили гори која се може опипати и која гори, мраку, помрчини, олуји,
19 трубном гласу и гласу речи, за који су они који су га чули, молили да им се више не говори;
20 јер не могаху да поднесу заповест: "Ако се и звер дотакне горе, биће камењем убијена".
21 И тако страшно беше оно што се видело, да Мојсије рече: "Уплашио сам се и дркћем".
22 Него сте приступили Сионској гори и граду Бога живога, Јерусалиму небескоме, мириадама анђела, свечаном збору
23 и цркви првенаца који су написани на небу, Богу, судији свих, и духовима покојних праведника,
24 Исусу, посреднику новога савеза, и крви кропљења, која боље говори него ли Авељева.
25 Гледајте да не одбијете онога који говори: јер, кад они нису утекли који су одбили онога који је говорио на земљи, а камо ли ћемо ми, ако се уклањамо од онога који говори с неба.
26 Његов глас потресао је онда (само) земљу, а сад је обећао: "Још ћу једанпут потреси не само земљу него и небо".
27 А "још једанпут" показује да ће променити оно што се као створено помиче, да остане оно што се не помиче.
28 Зато, примајући царство непоколебљиво, будимо захвални и служимо тако Богу по његовој вољи, с поштовањем и са страхом:
29 јер је Бог наш огањ који спаљује.
1 Братска љубав нека остане.
2 Гостољубивости не заборављајте: неки су из гостољубивости, не знајући, анђеле угостили.
3 Сећајте се сужања као да сте с њима свезани, и оних који трпе, јер сте и сами у телу.
4 Сви да поштују брак, и брачна постеља да буде чиста; јер ће блудницима и прељубочинцима судити Бог.
5 Не будите среброљупци; будите задовољни оним што имате: јер је он рекао: "Нећу одступити од тебе, нити ћу те оставити".
6 Зато можемо слободно говорити: "Господ је мој помоћник; нећу се бојати. Шта ће ми учинити човек?"
7 Сећајте се својих старешина који су вам проповедали реч Божју: гледајте на свршетак њихова живота и угледајте се на веру њихову.
8 Исус Христос је исти јуче и данас и до века!
9 Не дајте се завести различним туђим наукама; Јер је добро благодаћу утврђивати срце, а не јелима, од којих нису имали користи они који су по њима живели.
10 Имамо жртвеник од кога не смеју јести они који служе скинији.
11 Јер се телеса оних животиња, чију крв првосвештеник за грехе уноси у светињу, спаљују изван окола.
12 Зато је и Исус, да би осветио народ својом крвљу, страдао изван града.
13 Излазимо, дакле, к њему изван окола, носећи његову срамоту:
14 јер овде немамо града који ће остати, него тражимо будући!
15 Приносимо, дакле, свагда кроз њега Богу жртву хвале, т.ј. плод усана које славе име његово!
16 А добро чинити и давати милостињу не заборављајте; јер се таким жртвама угађа Богу.
17 Слушајте старешине своје и покоравајте им се, јер се они старају за душе ваше као они који ће одговарати за то; да то чине с радошћу, а не уздишући: јер вам ово не би било од користи.
18 Молите се Богу за нас: Јер смо уверени да имамо добру савест, кад у свему хоћемо поштено да живимо.
19 А још већма вас молим да то чините, да бих вам брже био враћен.
20 А Бог мира, који је крвљу вечнога савеза извео из мртвих великога пастира оваца, Господа нашега Исуса,
21 да вас саврши у свему што је добро, да чините вољу његову, и да кроз Исуса Христа чини у нама што је угодно пред њим. Њему вечна слава! Амин.
22 Молим вас, пак, браћо, примите реч поучења; укратко вам написах.
23 Знајте да наш брат Тимотеј није више сужањ; с њиме ћу вас, ако скоро дође, видети.
24 Поздравите све своје старешине и све свете. Поздрављају вас браћа из Италије.
25 Благодат са свима вама!